I dok sam, znači ušel, znači, zapečatijo sam svoju sudbinu za slijedećih pet mjeseci, kaj znači da su se vrata zaprla i zaglavila se.

No, više sam ušel, za boga miloga.

Kaj u biti, u prijevodu znači da sm ušel.

Kad sa ušel u restoran i videl lika kaj je čvrsto stisnul žuju v ruci, u društvu s Hrvojem, man mi se prosvjetlilo: to more biti samo Yoda: -).

Ma zamisli slučajno mu je ušel, a kao nije htio, ma moš si mislit.

znači prvo smo išli u bolnicu. dogovor je bio da dođe po mene u pol 11 al on je već u 10 bio pred vratima i tepao lepa pesa, pimpa moj, pimpica, pimpi... daj šta ti to uopće znači? pusti jadnog psa na miru. onda smo sjeli u auto i nakon što je ispičkaro cijelom gradu sve... da iz fine familije... i urlo portiru da mu ćer ide na kemoterapiju i nek mu digne rampu a portir je kul gledao u čemu je problem jer rampa je bila podignuta, mi smo se parkirali ispred bolnice. majko mila. onda ipred lifta. znala sam i htjela sam ići stepenicama al kad ne mogu hodat još gore. ma došlo mi da si žnirance zavežem za zglobove pa ko marioneta na treći kat al počeo je luđak tipkat po gumbima lifta i onda... jel možeš stajat, jel možeš?... tata kul, mogu.osim toga sad lift ide prvo dole pa će se vratit. ma... pa nije to lift, to je ferrari i kad su se vrata ferrarija otvorila on je mene ubacio unutra i pred svima reko kaj kurac, nemreš stajat, upadaj.... i onda sam se ja počela drapat i otišla s ekipom do podruma pa se vratila na nulu pa je gospon otac ušel pa smo se zajedno odvezli na treći kat a on je svima objašnjavo kako ja nemrem hodat jer sam bila na operaciji ibla bla bla. onda sam ja njemu objasnila nek nestane do popodne dok ne završim i dođe po mene.

Onda Ti imaš grdu dioptriju.Pogledaj malo koliko dugo mu je lolipop men držal lizaljku kad je lewis već ušel u boks.A da ne govorimo o stvarima koje su se događale na stazi.

O svemu tomu sam se zapitala danas kad je jedan dečković od cca sedam let ušel kod brice s mamicom i odlučno rekel teti frizerki kad ga je ova pitala kak hoće da ga šiša: - Ja bi štel kamatarku.

Možda bi gospon Glavaš i pustil u dvoranu Dragu Pilsla, al se bojal da bu mu u dvoranu ušel i Vjeran Grkovič.

Japa si je tak zakočil s jugićem kad smo došli pred klet, da mu je opala vunena kapa s glave i conflek mu je ušel u nos i tam se izmešal sa šmrkljom tak, da se japa zahliknul.

Ja sam opet ušel u onaj SuperDaddy mode kad se igram sa Minimijem i kad ne postoji više nitko bitan oko nas i cijeli svijet je veliko igralište.

može li si netko trezan zamisliti da je u vrijeme druga Tita neki strani ratni brod ušel u naše teritorijalne vode?

p. s. p. s. nemojte raspravljati o tome tko je bio ili nije bio.. pobjeda je zbilja važnija od svega.. jebote ušel sam u euforiju ko tovari..: rofl:

Na kompu pored stola u sobi u koju sam ga poslao da sredi malog, al je reko da ne bude nego u dnevnoj... i normalno ja sam brijal kak tamo nije ni ulazil pa tam nismo ni tražili, a on je ipak jednom bil u toj sobi...: rofl:... došli sinoć s turnira, veli stari da čiji su ključevi... onak ušel je u sobu i popiknul se na njih... vrištanje...: s

Deca za čija se prava bore istospolni parovi su praf za praf začeta od raznospolnih parova s tim da je u to začeće heteroseksualni član ušel z požudom i naivom, a homoseksualni z prevarom.

Već ga zamišljam kak s tak glanc novim očalama čuči negdi na Plovaniji i vuče recke u rokovniku za svakog onog koji je ušel u RH.

I kak sam ja vrata otpral, ono nekše drevce s kojim su vrata bila zaglavljena (prilažem shemu u obilku crteža, kopirajt) je zletelo prema meni i ja sam ušel i zapečatijo si sudbinu za slijedećih pet mjeseci.

Pa nije sirijski avion ušel u Tursku, neg je turski ušel u Siriju i kaj bi svaka suverena država koja drži do sebe (naravno osim Hrvatske koja viri iz guzice svakom prdonji) napravila?

Ko da voze po jajima, Joj isusek sad sam dva kruga brebrzo ušel u zavoj, gume su gotove, ahh ništa lagano kruzanje do kraja utrke moleči se da se dokotrljam do cilja, Gume bi trebale biti jače i tvrđe, da se bar donekle vozači utrkuju.

Na temelju komentara bi mogli zaključiti da je vrag ušel v nas...

ixam 28. Ožujak 2009. 12:51:11 ma ljudi ja jesam iz Zaboka i nemrem shvatiti oko čega se sad vi prepirate....... pa to zna svaki član Dvd-a Zabok da si je Ledo privatiziral DVD...... on je u zadnje vrijeme bil i predsjednik i vozač i zapovjednik i domar i sve drugo, te je k tome još i određival kaj se bu delalo i kak..... pa nemre to tak iti i na kraju je ušel u politiku kaj su neki članovi HDZ - besplatno koristili salu za svoje potrebe dok je druge članove praktično tjeral van iz sale ili nije dal kak piše u članku dobrovoljcima da se presvuču u vatrogasna odijela odnosno zaključal vrata od garaže........ ljudi pa sve se zna nek se malo skulira i popravi... sad mi vi recite dal je on sposoban takvim radom biti predsjednik moje mišljenje je takvo

Počelo je pljuštati, ne bi vjerovali, tek kad je Ivek kao zadnji u grupi ušel u autobus.

Ušel u sve crkve i kapelice.

U SKH sam ušel u Krašu 1981, i bil do 1988. Završil sam političku školu kao perspektivan kadar, ali da na meni treba poraditi jer previše razmišljam svojom tintarom.

Onda delaš svaki dan 8 sati u zgradi u koju inače nebi nikad ni ušel, a nesmiješ se zamjerit šefu i pričat ono kaj misliš da je najbolje za posel kojeg delaš.

Pa Evert on je po UEFA-i najnormalnije ušel u LP...:)

A kaj se Miklenićevog komentara tiče posle ovog novog valjda ni jedan dosadašnji političar više nebu ušel v Cirkvu.

Jedna rijeć, loše.. onda se većina ljudi pita zakaj ne komuniciram previše s ljudima, zak zapostavljam sve i zak se maknivam od svih.. upravo zbog tih gamadi koja hoda po svijetu bez života i sam gleda nekog kom bi se mogla umješat i sjebat ga.. nabijem ih sve na krasan kurac. i tračeve njihove, i laži koje svaki put smisle. kolko čovek može bit jadan da ide takve gluposti smišljat. kolko sam se ja tračeva naslušala o sebi, i o drugima.. priznam, ko klinka sam voljela puno tračat, al da bi ja nekaj zmislila pa rekla: S nikad. uvijek sam slušala druge i prenosila to isto trećima.. opekla se par put i prestala tračat. svatko treba naučit na svojim greškama, jer od drugih se može sam upozorit i pokušat ne napravit istu grešku.. al ne i naučit.. samo iz svojih greška se ući.. al ljudi, kužim da klinci vole smišljat i tračat. jebemu mater, mi smo već odrasli i kak se netko još može hranit lažima ii glupim tračevima.. pa daj si nađi život i potrudi se mal u životu uspjet, a ne da lažeš sve kaj zucneš. takve ljude bi tak namlatila, sam ih treba sve dobro nalupat. najradije bi se maknula od svih i ošla živit na neki pusti otok, sama. il s osobama koje volim. et, potrudila sam se zadnjih dana počet mal komunicirat s ljudima, još prošli tjedan.. mal počet izlazit s društvom van.. pričat s osobama s kojima se dugo nisam vidla nit čula.. i pričala s jednom osobom s kojom si nisam bila dobra kojih 2 i po god. i više.. burna prošlost. prije sam mu sve vjerovala, uvijek bi me pridobil sam da kaže par rijeći, pa makar i bil kriv. da, voljela sam tu osobu kojih 5 god, ak ne i više. i kad sam ju zadnji put vidla, shvatila sam da na taj način, ništa, al ništa više ne osjećam. i tu mi je drago. gledam ga u potpuno drugačijem svjetlu, ne ko dobru osobu, nikako. nakon sveg kaj je napravil i rekel, nemrem ga gledat ko dobru osobu, mogel bi on bit i tekak dobar da oče, al kad je jednostavno pokvaren i nemre se promjenit, isto ko i jedna žesnka koju znam i s kojom imam burnu prošlost isto. plakala, molila za drugu šansu, klela se da se promjenila, rekla da se oče promjenit, da sve shvača. da više nikad neće lagat, nit kaj sl. a et, nije mi trebalo dugo da shvatim kak je ostala ista, i gora. sam kaj ona zna sve kaj mislim o njoj. kad imam kaj o kome reć, velim sve. kad kažem da je netko loša osoba, ta osoba zna da ja to mislim o njoj. ne pričam za nekog da je loš i onda si kasnije dobra s njim, ko mnogo ljudi kojih znam. to me jednostavno tolko nervira. prije sam sam šutila, puštala si mira.. al počinje ić na živce, reko iskrena budem ma kolko me netko mrzim zbog tog, jer upravo to. ljudi ne vole lošu istinu, sam dobru. a nit loše mišljenje, sam dobro. a ja.. ja imam o sebi sam najgore mišljenje i očekujem sam najgore mišljenje. znam prihvatit svakakvo mišljenje, osim komplimenta.. to se trudim bar reć hvala.. makar mi neide xd ugl, skrenula s teme.. jednostavno mi se gadi ovaj svijet i ovi ljudi. ima tolko pokvarenih i dvoličnih ljudi, zat se makivam od svega, zat se zatvaram u svoju sobu jer sam tam najsigurnija i najmirnija. makar me to mjesto počelo tolko nervirat i činit živčanom da nemrem puno držat tu.. svaki tren proveden u toj sobi samo tjera na mržnju, depru, tugu.. previše loših misli je u toj sobi, previše loših trenutka.. loše misli sam kruže zrakom.. nema dobrih misli, sve potonule u nepovrat. sve izgubljeno.. jednina svjetla točka mi je bil on.. shvatila sam da mi treba netko na taj način.. da se osjećam potpuno i ispunjeno.. obitelj i on.. frendovi, također. bolje imat par ljudi kojima možeš vjerovat nek tonu ljudi koji te zapravo mrze kad nisi kraj njih. netreba to meni, dok got živimo shvačamo ko su nam prijatelji. al s vremenom se naučiš sam živjet sa sobom, kak ja.. ne se voljet, na tom moram poradit.. da se pomirim sama sa sobom i krenem živjet kak spada.. dosta je bilo zatvaranja, uništavanja i depre.. trebam počet živet, idu godine, više nisam dete. nisam srednjoškolka ni osnovnoškolka koju briga za sve, koja nema nikakve obaveze i ništ sl.. a et, lako reć, teško napravit.. samo bi htela bit ko prije, zatvorit se u sobu i da me boli kurac za sve.. da nemam nikog, d a se maknem od svih.. loše društvo sam imala podosta, radila stvari na koje se ne ponosim i za koje bi sve dala da mogu promjenit. moje djetinstvo, od kad sam počela shvačat kaj to znači živet i kakav je svijet.. poslje četvrtog osnovne.. nije oke.. imala sam sve, obitelj koju svatko može poželjet, koji bi sve dali za mene.. makar su mi starci razvedeni i to dosta utjecalo na mene jer se desilo onda kad mi je mama najviše trebala, i treba još.. kroz te godine odrastanja rijetko sam vidla mamu, a to rijetko se pretvorilo u naviku i ostalo na tome. žalosno i pre žal mi je radi svega kak se i ja ponašam prema mojima doma, al jednostavno sam takva, i nemrem pokazat osjećaje, rađe se pravim hladna i da me briga nek da pokažem da mi stalo. i mrzim se zbog tog.. jendostavno djetinstvo mi nije bilo lijepo, jer sam si sama napravila da mi nije lepo. s tim zatvaranjem i odvajanjem od svih.. navikla se i sad se teško prilagođavam svima.. i teško ulazim u taj svijet odraslih.. odustajem svaki dan, a opet svaki dan živim.. svaki smisao života gubi opče smisao, a opet živim.. htela bi nestat i napustit sve.. al kad te to nekaj drži na životu.. da nemam doma svoje, bila bi odavno mrtva.. ne volim sebe, ne volim kak sam sagradila mišljenje o sebi koje se na početku temeljilo na mišljenju drugih. osnovna mi bila koma, bila sam pre hiperaktivna i zato su me ljudi iskorištavali i uništavali mal po mal. imala lažne frendice, nisam bila prihvaćena u društvu baš.. jednostavno svi su mi zabili nož u leđa kad got su stigli, a ja bi im ponovo uvijek dopuštala.. nisam se znala branit nit izborit za sebe, ko uvijek najlakše mi je bilo odustat i maknut se od svega.. s vremenom sam se počela i mjenjat, i srednja me dosta promjenila i naučila dosta svemu.. al opet se osjećam tako glupom i htela bi sve ponovit i tolke stvari promjenit.. nisam se dobra sagradila, bez cilja, bez samopouzdanja, bez ičeg lutam svijetom.. nit pametna, nit snalažljiva, ništ.. sam uništavam sebe i ostale.. i nikak da naučim.. jednom bi trebalo bit dosta, dosta tog svakodnevnog živciranja i depre.. samo je pitanje kad.. pa da još o jednoj stvari pišem.. mislim da sam ušla u svijet zaljubljenih, nakon tolko dugo vremena.. opet sam se sjebala.. opet sam otvorila svoje misli i sebe pogrešnom.. i jednostavno više nemogu tak. prvi put nakon dugo vremena sam osjetila da bi to moglo bit to.. prvi put sam osjetila tolku snažnu volju, kakvu nikad u životu nisam.. i usprkos tome kaj sam se bojala, išla sam do kraja, trudila se, i davala sve od sebe.. očito ne dovoljno.. i da priznam, da mogu birat da sve ponovim il da ga jednostavno nikad nisam upoznala.. birala bi da mogu sve ispočetka s njim i da ga pokušam zadržat.. promjenil me je.. daljina nas dosta sjebala mislim.. da smo bliže.. možda bi nam i bolje bilo.. isto je i on sjebana osoba, povjerenje je sjebano.. nisam ni ja vjerovala nikom.. dok nije on ušel u moj život i napravil totalno urnebes, promjenil me, pomogel mi da pobjedim gotovo sve strahove, uz njega sam se osjećala sretno.. on me spašaval od depre, on mi je bil jedina svjetla točka u svem tom lošem kaj mi se događa.. a sad? sad se već 2 tjedna nemogu pomirit s tim da je gotovo.. da ga više nema, i da ga više nebude.. i sad to zadnje vrijeme trošim na to da se čim više čujemo prije nek i njega napustim.. dok got se nadam, dok got mislim kak možemo još bit skupa.. idem dalje, i držim ga u svom životu.. samo je ovaj vikend sad presudan.. previše razmišljanja, živciranja, stavova, i sveg tog kaj bi se moglo dogodit.. razmišljam i o dobrim i o lošim stvarima.. svjesna sam i jednog i drugog događaja, samo znatiželja pomješana s nadom i strahom radi svoje.. oču znat kak bude sve bilo, kak bude sve završilo.. nemrem opisat osjećaj praznine i opet bjesa i ljutnje i depre koji osjećam.. mislim da sam si za sve sama kriva, za sve kak se osjećam i za sve kak sam si skrojila svoj život.. neznam zak živim, trebal je na mom mjestu živet netko prepun života i prepun sreće, jednostavno prepun snage za borbu ma kolko ovaj svijet bil okrutan.. ljudi počeli razmišljat sam kak bi njim bilo bolje i kak bi mogli sjebat druge... di je nestala ljubav? ljubaznost? uljudnost? di je nestala sreća? zakaj su ljubav i sreća dopustile mržnji i nesreći da prevlada svijetom i ljudima.. zakaj Bog to sve mirno gleda.. zakaj nas kažnjava tak.. previše pitanja a premalo odgovora.. previše živciranja bzvz.. zakaj strah vlada svime.. di su borbe, nade, vjerovanja, di je jakost u nama da prevlada sve loše trenutke.. di je složnost.. složni budemo svi onda kad bude smak svijeta na najmogući način i kad nam bude svima samo jedno zajedničko; molitva za život i spasenje. svijet može bit tolko dobar, tolko toga nam može pružat, a mi idemo protiv njega.. sam zato jer nas nekoliko budala vodi kroz sve a mi nemamo jebenih muda suprostavit se tome i nać neko lijepo rešenje. dosta je bilo tih sranja.. lako pisat, lako pričat.. al treba sve to i pokrenut.. kad čovijek ima moć i novac, nije mu više bitna sreća drugih ljudi, nit odgovornost prema drugima.. kroz sve nas vode sam jebeno sebična i dvolična gamad. opet kaj ja tu mogu..? poštivat svijet, prirodu, ljude? kad su ljudi takva pohlepna gamad postala.. sve je postalo tak hladno, bezosječajno.. propadamo iz dana u dan sve više.. a nikog nije briga.. kad se sreća i ljubav probude, svijet bude postal bolji.. treba nam spas, treba nam nekaj kaj nas bude spasilo.. nikad nije pre kasno.. zat me vjera u Boga drži.. previše živciranja oko toga, a nema odgovora nigdi.. najlakše odustat kak to svi uporno rade.. možda se i sjete tog o čem pričam.. al sve to brzo ode u zaborav.. žalosno je to.. kolko ljudi više ne primječuju ono lepo vani.. kolko ljudi ne gleda ono savršenstvo vani.. prirodu koju tolko obožavam.. životinje koje su pametnije od nas ljudi. eh, mogu sam sanjat o tom pustom otoku.. al svaki izlazak iz moje sobe me sam spusti na zemlju.. svaki izlazak u taj odvratan svijet, ubije moja lijepa razmišljanja.. uf.. jesam se raspisala.. da.. trenutno mi okuplja misli sam to kaj mislim o njemu.. non stop.. i to kaj neznam kaj on misli.. i to kaj neznam na čem sam.. i to kaj neču vjerovat da više nebudemo skupa.. al et, subota.. dan odluke i dan kad bum sve znala.. zanima me sad užasno jako.. i nemrem čekat više.. tek je srijeda.. sam se mogu nadat i dalje. i pokušat vjerovat da bude sve oke.. i still believe in you... in us.. i only need that you believe too.... i hope you hear me.. 19:55, Komentiraj 0 Print 18.07.2010... al osmjeh tvoj je kriv da znaš što me osvajaš volim osmijeh tvoj, baš dobro ti stoji.. još ti bolje stoje poljupci moji..

Noćas smo rijeka i more, sve do zore..:) kaj nama zapravo treba? kaj nama tolko fali u životu? i bez čega nemremo bit sretni? bez čega nismo jednostavno potpuni.. ljubav, jel? svatko je poseban.. postoje tolke vrste ljubavi.. al ona najvažnija je da imaš nekog ko je ko nitko.. ko je samo jedan.. samo jedna osoba i jedan način.. netko ko ti može uzvratit iste osječaje koje ti pružaš.. za kog bi dal sve.. ko ti je prva pomisao ujutro i prije spavanja.. a tokom dana da ne pričam.. svaka sitnica koju radiš, da te posjeti na tu osobu.. u gotovo svakoj pjesmi, barem jednu rijeć, jedan stih nađeš nekaj kaj te posjeti na tu osobu.. mislite da to pišem jer sam zaljubljena? pa zapravo, pišem jer sam trenutno sretna. i jer se prošli post promjenil.. i promjenil moje mišljenje, i moj stav.. i odmah sam bolje, i odmah me pol stvari ne muće.. i svakome treba netko.. na taj način.. kolko got većina tvrdila da je to sranje i da je bolje bez toga.. i ja sama to tvrdim uvijek kad sam povrijeđena, i sama.. al u sebi znam da je to to kaj mi zapravo fali.. i umjesto da žalim samu sebe, i da mrzim dečke, cure.. ljubav opčenito.. treba se nekaj poduzet po tom pitanju.. nać nekog s kim možeš bit sretan.. jest, svemu dođe kraj.. kad tad.. kolko got mi bili svjesni toga, kad se dogodi previše boli.. bol se nemože izbjeć.. al dok traje.. netreba se razmišljat o kraju, nek uživat u trenutku sreće.. u tom vremenu.. za svakog na svijetu postoji netko ko bude ušel u njegov život kad tad.. nekima prije nekima kasnije.. za to treba proć puno krivih osoba, puno se treba učit.. i svaki put ojačat još više i bit spreman za drugi pad il možda konačni uspjeh.. al ta osoba koja može svaki čas uć u naš život, može poromjenit sve.. može nam pomoć da napravimo ono kaj smo hteli a nikak nismo uspeli.. može nam pomoć da se ne osječamo sami.. da možemo pričat o bilo čemu.. da možemo vjerovat.. i trudit se jednako.. a svaki dan postane još bolji kad se ima takva osoba.. to fali svakom čoveku.. nitko nemre bit potpun bez ljubavi.. ma kolko on imal pameti, zdravlja, sreće, novca, frendove, obitelj.. ak nema dečka.. curu.. nije potpun.. srce mu je uvijek prazno bez tih osoba koje potpunjuju život.. obitelj, frendovi, dečko, cura:) to su bitne stvari.. ja sretna.. i nadam se da bude tak ostalo.. (A):) 02:09, Komentiraj 1 Print Arhiva > > Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima

mogla bih ja sad zločesto zaključiti kak je sport super oaza za pedofile i sve one kojima tu i tamo dođe " sportska " minuta. o tome se nikad nije pričalo, zaprav o puno toga se nije pričalo, a da se događalo jes itekako. jučer sam bila na jednoj fenomenalnoj svadbici svojeg kumčeta. ono slatko, preslatko. moram priznati da mi se baš nije išlo, jer nikad ne znaš kak bu to izgledalo s obzirom da je to kad se zeme kuliko je bilo uzvanika bila svadburina. al fakat to da je bilo dvesto ljudi opće se nije osjetilo. atmosfera je bila onak topla i kućna, ma nemrem verovati da sam ostala do jutra i to otišla jedva jedvice među prvima. ne ono do jutra posle ponoći i tak to, neg kad sam doma došla već su počeli furati prvi zetovci svoje limenke. dakle, organizacija je bila okej i ja sam sedila za stolom s mamekom od mlade. u jednom sam joj trenutku rekla kak sam tu kod sebe jedno jutro videla našeg bivšeg trenera. posle mi bilo žal, al to je ona sama izvlekla jer smo si nekak počele pričati o mladosti, o treninzima, o tome kak smo posle tri vure treninga jurile u big ben na čagu, jebate koju kondu smo imale. i sad, taj peder, pizdek i pedofil još uvek šeće ulicama našeg grada, pa je tak i jedno jutro ušel i u moj dućan. nisam ga videla deset let, a nisam ga ni sad štela videti. lepo sam ga zobišla, al ostal mi je grč v želucu. meni nije ništ napravil, al mameku od svadbe je i ona to nikad ne bu zaboravila. ja sam nekak ostala pošteđena tih pizdarija iako sam puno njih čula. nisu onda bila nekak vremena da veliš starcima da te je striček lupil po guzi il da te je onak dragal kak se ne draga. promenile smo ona i ja dosta trenera. nije to bilo do nas. uvek se tu petljala i politika i sponzori i sva ta sranja. sad kad gledam unatrag od svih njih jedino je jedan (1) bil okej po nekakvim današnjim " zakonima ". više manje vladalo je verbalno i fizičko zlostavljanje, a frajera " pedagoga " koji su u sport ušli s nekim drugim namjerama bilo je za lopatama bacati. zato mi je i drago kaj to pomalo izlazi na sunce, jer jebeš sport i bavljenje njime ako ti jednog dana, na jednoj svadbi, pri spomenu na idiota zastane janjeći but u grlu. a o verbalnom i fizičkom zlostavljanju dece u sportu od strane vlastitih im roditelja nekom drugom neprilikom