Oduzimanje mogućnosti tradicionalnog načina života, za tog drugog subjekta predstavlja traumatični šok koji destabilizuje čitavu njegovu egzistenciju - njemu reći da treba da uživa u hibridnosti i nedostatku fiksiranog identiteta svoje svakidašnjice, da je njegova egzistencija migrantska, u-sebi-nikada-identična itd., podrazumeva isti cinizam koji je na delu u (populazirovanoj verziji) Delezovog i Gatarijevog slavljenja šizo-subjekta, čija rizomatična, razmrvljena egzistencija razara paranoični " proto-fašistički " zaštitni oklop fiksiranog identiteta: ono što je za tog drugog subjekta iskustvo vrhunske patnje i očaja, stigma isključenja, nemogućnosti učešća u zbivanjima vlastite zajednice, to se - iz perspektive eksternog, " normalnog " i sasvim prilagođenog postmodernog teoretičara - uzdiže kao krajnja potvrda subverzivne želeće mašine...

Ne želeće veličati sebe okupio sam oko sebe (ili su oni prigrabili mene) dovoljno mladih ljudi koji su kao i ja htijeli da nešto napravimo u ovoj državi, naše parole su identične vašem proglasu.

Putujući vlakom tri dana prije svoje Mlade mise pri napadu angloameričkih zraklopova na vlak 06. srpnja 1944. godine ranjen je od bambardiranja u vlaku između Želeće i Žepča.

Psihologijom mase bavili su se i Gilles Deleuze i Felix Guattari, ali sa stanovišta želeće mašine, u djelu pod nazivom Anti Edip; kapitalizam i šizofrenija.

Svačija arhitektura (...) ECObox je kolektivno iskustvo onoga što bi bilo arhitektura za svakoga: arhitektura koju izgrađuju« želeće singularnosti », gotovo nevidljive, čija inventivnost i odvažnost počiva upravo na heterogenosti praksi, na skromnosti korištenih sredstava i odabranih rješenja te na« radikalnom »demokratskom pravu na grad. (...) ECObox je istovremeno želio biti stvarni« vrt »i metafora određenog prostornog stanja« sretnog i univerzalnog », koje se veže uz neposredni pristup i dostupno prakticiranje grada:« mjesto mogućeg života », kako kaže de Certeau, mjesta odakle« moguće »upravo crpi svoj elan.

Rikarda Weissa, župnoga vikara u Modriči, strijeljali su partizani 24. ožujka 1944. u Modriči a Stipo Barišić je poginuo 6. srpnja 1944. između Želeće i Žepča kao putnik vlaka kojega su bombardirali saveznički avioni

1. I peti Anđeo zatrubi: i videh zvezdu koja je sa neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela Bezdana. 2. I otvori ždrelo Bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela. 3. I iz dima iziđoše skakavci na zemlju, pa im se dade moć kakvu imaju zemaljske skorpije. 4. I bi im rečeno da ne ude travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikakvom drvetu, nego samo ljudima koji nemaju Božijeg pečata na svojim čelima. 5. I dade im se moć ne da ih ubijaju, nego da ih kinje pet meseci; i njihovo kinjenje beše kao kinjenje skorpije kad ubode čoveka. 6. A u one dane ljudi će tražiti smrt i neće je naći, i želeće da umru, i smrt će bežati od njih

Koalicija se raspada, jer prvi koji se opameti želeće što pre napolje