E, djede Kikašu, djede Kikašu, ustani pa vidi

Junače moj, kad god bih na neku novu stranu krenuo, rekao bih samom sebi: Naćuli uši, Kikašu, i počuj o čemu narod zbori, što ga mori, za čim li mu duša plače i jauče I nikad se nisam prevario.

Netom ode, Potrka kao da ništa nije ni bilo, a bilo je i još je usred njega dograbi dalekozor i uperi ga dolje, na rasjedene Kikaševe dvore: E, djede Kikašu, ustani i pogledaj s moga na svoje i sa svoga na moje

Eto, zato ja kažem da triba dignut spomenik mojoj babi Mandi i Kikašu.

E, zato bi u Runjavoj Glavici tribalo dignut spomenik kralju Tomislavu, jerbo se tute krunisa, babi mandi, jerbo je spalila ono što bi samo od sebe propalo i didu Kikašu, jerbo je natra ljude da rade, završavao je svoju priču did Kleco.

Vi ste dobro živjeli, pogotovo ti, pradjede Kikašu?

Zar mi nešto reče, djede? Potrka se sasvim iskreno začudi, a Kikašu brk zaigra.

To se svidje Turcima, te začas Kikašu gusle a sebi dušeke.

Samo trznu glavom unatrag, i svjež kao da je čitavu noć spavao isprsi se i priđe Kikašu.

Vrtirepka predade bukaru Kikašu, što hoće reći da se sveti broj devet zatvorio, da su svi poslenici primili kao neku otajstvenu okrepu za sutrašnje poslovanje.

Na koncu ožeži po Kikašu i po tebi.

Nema, pa nema O djede Kikašu, lijepe li igre, skladna li nosanja

Potrka se s noge na nogu primače djedu Kikašu, povuče ga udvorno za košćate prste i upita:

A diš to Kikašu oduzet; -).

A Kikašu zaigraše i brkovi i uši, zadovoljno se protegne, pa podiže bukaru s komina i namigne unuku:

I cijelim putem do Zagvozda, oblijevan nekušanom slatkoćom, Kikaš je poput stare Mlade Grgine, Matije Puzdrine, Čelanuše ili Kusturače sam sa sobom glasno slađani razgovor vodio: E, pa dobro ti jutro, kume Škiljo Bog da dobro, kume Kikašu Nešto mi se Biokovo obistrilo, kume Škiljo? Ko da je na dlanu, kume Kikašu A Trtla nad Čitlukom, kume Škiljo?

Kakva je ona? Ko kap rose, kume Kikašu po oku je zakotrljaj Kad je bistrine, kume Škiljo, srce omekša, a ljudi šakom i kapom, bukarom i varićakom I ararom, kume Kikašu Čuje se, kume Škiljo, da si duzinu magaraca unajmio, da ti sam kukuruz prenesu? Duzina te crnih vragova od Livna do Kupresa vitlala

Stotinu je razgovora promijenio dok mu se napokon jedan ne učini pravim: E, pa dobro ti jutro došlo, kume Škiljo I tebe našlo, kume Kikašu Nadam se da ti neću biti vele na smetnju. U prijatelja vazda ključ od vrata.

Ej, Kikašu, lišče i lukavče, što li smjeraš, u što se zadijevaš?

Jedna se toliko obezobrazila da se Kikašu i u brk nasmijala:

Ne govori tako o djedu Kikašu naroguši se Potrka.

Onda dobro otvori sve uši koje imaš i reci djedu Kikašu, tko je osim nas dobrostojeć i na glasu daleko?

Bandić je sličan Kikašu iz serije Prosjaci i sinovi i neće proći.

Jokaš se povuče na svoje mjesto, a Livoguza pođe prema Kikašu, teško vukući za sobom onu svoju strašnu stražnjicu, i sruši se ocu pred noge poput vrećetine: Kono moja, susjedice, ne gledaj me očinjeg ti vida

Prijevod potpisuju Đurđa Vukelić Rožić i Karl Kvitko, izdavač koji se posebno zahvaljuje Julienne Bušić, Terri Chapek i Sanji Knežević u realizaciji ovog projekta, kao i Ministarstvu kulture RH i kanadskom poduzetniku Antunu Kikašu na potpori.

Oprosti ti meni, svedobrostivi milosrdni Bože moj, oprosti nevoljnom Kikašu, što sveti hram tvoj opogani

Pa kad razumiješ, lijepo oprosti svom Kikašu, a on će ti zapaliti svijeću zapalivši svijeću ponovo kleče istina, ovu ti nisam kupio, ma ti ćeš razumjeti, da ovo i nije naša crkva, već onih prokletih primorskih gavana što i gradele uljem začinjaju, te ne bi bilo ni dostojno ni pravedno jest, da im imotski lazari još i svijeće kupuju.

Drugi put se Kikašu, pred Vitinom, dva usplahirena kršćanska momčića put presjekla i cvokoćući zubima priopćila, da su balije pomahnitale, pa odreda svako kršteno muško ko ovna škope i sunite.

A Potrka kao da je pročitao sinovljevu misao, još više ponaraste i ukruti se za ponovo zadobivenim kormilom i oćuti kako kroz sve žile ponovo struji ona slatka, opojna i ničim nezamjenjiva naslada starješinstva, struji kao što je nekoć strujila u dječaku Potrki i nezaboravnom djedu Kikašu.

Već si me s ovim vragom što odmah do tebe leži i tebi roge, Kikašu već ste mi obojica pržinu u oči, tako da sam već na prvom iskoraku nogu slomio.