Car Nikolaj I je glavnoj carskoj jelki u Carskom Selu u Gatčini osobno na simboličan način oblačio odeždu Djeda Mraza i čestitao blagdan svojim podanicima.

Liči to sve na Andersenovu bajku Carevo novo ruho: prelci predu - ali nitko ne vidi nit, tkalci tkaju ali nitko ne vidi tkaninu, stilisti (to se nekada zvalo šnajderima) kroje i šivaju ali nitko ne vidi odjeću, cara odijevaju ali nitko ne vidi odeždu.

Neki judejski rabini s nipodaštavanjem i ironijom govore o nošenju bele lanene odeće (Gemara ' Hulin ', fol. 84 B); ipak u babilonskom ' Talmudu ' se tvrdi da je Mojsije tokom sedmodnevnog pravljenja svetog pustinjskog Šatora na sebi nosio belu odeždu.

Bog Izraelov i Anđeo Istine Njegove pomoć su za sve sinove Svetla.« (' Pravilnik Zajedništva ', 3:24 - 25) Sinovi i kćeri Svetlosti odevali su se u sjajnu, belu odeždu, koja je odražavala stanje njihove duhovne probuđenosti i njihova visoka strpemljenja. Svi poklonici Svetlosti i privrženici zakonitog življenja, ako ih nebi sustigao mač služitelja Tame, postizali su izuzetnu dugovečnost: »...

U ' Pismu Nepotijanu ' Jeronim klericima nalalaže i savetuje da ne nose ni tamnu odeždu ni (previše) svetlu, ni otmenu ni neurednu (jer prva ukazuje na sklonost ka uživanju a druga na sujetnost).

Diogen Laertije ukazuje za dugokosog Hrista Pitagoru: »Nosio je belu, dugačku haljinu, čistu.« (' Život i mišljenja istaknutih filosofa ', VIII, 19; v.: VIII, 33) Dugokosi nazaren Apolonije iz Tijane u Kapadokiji, apstinent od mesa i vina, odeva se samo u lanenu odeždu (Filostrat: ' Život Apolonija iz Tijane ', I, 8) Za svoju sjajnu lanenu odeždu Apolonije ukazuje da je »čista i sveta jer ni od jednog ubijenog stvorenja nije načinjena.« (IV, 40) Svetim Božijim ljudima, koji su se uzdržavali od ubijanja životinja i jedenja mesa, priličilo je samo da nose odeždu, čije dobijanje nijedna životinja nije platila svojim životom; svete ljude zemlja i hrani i odeva (VIII, 5).

Plutarh pominje otmene Sirakužane, koji su svakako pod uticajem pitagorinske misli, znali da nose belu odeždu (' Dion ', 28). Odrasli rimski građani u javnosti su nosili belu togu, široku gornju haljinu od jednog komada vunene tkanine, koja je do stopala padala.

I Egipćani su preferilali belu lanenu odeždu: »Nose lanena i to uvek čista i oprana odela, na koja obraćaju veliku pažnju.« (Herodot, II, 37 Topla klima je egipatskim sveštenicima omogućavala da nose samo jednu lanenu haljinu. Sredinom drugog stoleća u ' Poslanici Diognetu ' se ukazuje: »...

Ona ne treba da bude izvor sujetnosti, po rečima Apostola koji kaže: ' A kad imamo hranu i odeždu, budimo ovim zadovoljni. '«/' Timoteju ', I, 6:8/Apostol ovde upotrebljava izraz koji označava i prikrivanje, i po svemu sudeći on želi da nam napomene da odežda treba da bude pre svega takva da od čoveka ne zahteva previše briga, a takođe i takva da monaha razlikuje od svetovnjaka.« (' Monastirske ustanove ', I, 2) Kasijan prenosi i ukazuje da su monasi njegovog vremena nosili na sebi lanenu haljinu, tzv. kolobós, čiji rukavi su dosezali samo do lakata; nosili su, naravno, i pojas; zatim tkaninu zvanu anabol (n), naramnik, povez koji je se, po obe strane, spuštao niz vrat, obuhvatajući i stežući pleća; vrat i pleća su pokrivali platnom koje su zvali mafort, a koje im je zamenjivalo dugački i široki plašt; nosili su i melot načinjen od kozije kože (što ukazuje već na nepotrebno usložnjavanje i degradaciju u odevnoj duhovnoj kulturi) i štap u ruci.

Kasijan ukazuje da monasima, čiji je život pratio, nije dozvoljeno da u duhovnoj odeždi izlaze iz monastira, već samo u svetovnoj (IV, 6) Monašku odeždu slično skiciraju i Sozomen (V stoleće) u svojoj ' Historiji Crkve ' (III, 14) i Dorotej iz Gaze (prva polovina VI stoleća) u svome spisu, monaškom upustvu Didaskalía psychMpheleís diáphoroi

Božijim svetlonošama, pregaocima koji su bili svetlost svetu, priličilo je da nose samo svetlu, sjajnu odeždu.

Takvu solarnu odeždu susrećemo i kod esena (' Judejski rat ', II, 8, 3), i kod terapeuta (' O sozercateljnom životu ', prgi. 51.66) i kod nazarena, i kod poapostolskih monaha.

Jevrejski historik Josip Flavije opisuje odeždu koju je u njegovo vreme nosio prvosveštenik kada je ulazio u Hram: »Kada je on služio, morao se opasati ubrusom oko bedara da potpuno pokrije sramne delove; zatim je oblačio donju odeću od platna, pa preko toga gornju odeću boje plavog hijacinta, koja je dopirala do članaka i pokrivala celo telo, a na njoj su bile i rese.

Skinuo odeždu Episkop Artemije nije izvršio ni saborsku ni sinodsku odluku o povratku sedišta eparhije u Prizren čak tvrdeći u aktu br. 760 od 8. septembra 2008. da mu već treći put Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit Amfilohije, uz pomoć i preko Svetog sinoda, pušta teški malj na glavu, tzv. odluku Sabora da se vladika Artemije vrati u obnovljeni vladičanski dvor u Prizrenu.

Stoga rekoše među sobom: »Da ga ne paramo, nego bacimo za njega kocke, kome će pripasti. 12. Da bi bilo ispunjeno Pisanije, koje kaže: »Razdeliše moju odeždu među sobom, a za moj ogrtač baciše kocku.« Vojnici, dakle, ovo učiniše.

Koji hoće da ti uzme ogrtač/himátion /, podaj mu i haljinu/chitMna /.« (6:29) Dakle, ovde se govori o donjoj i gornjoj plahti; u svojim ' Karakterima ' (thikoí charakt res) Teofrast sa Lesbosa (oko 370. - 287. g. se.) ukazuje za prljavca: »Na trg izlazi u debeloj donjoj haljini i tankom zamazanom ogrtaču.« (29, 7) Odeždu starih Izraelaca (a i drugih drevnih naroda oko Mediterana) činili su prevashodno haljina (tunika), ogrtač (plašt, gunoda) i pojas.

Odežda im je bila izrađivana kako od tkanine i prediva, tako i od koža životinja: »Očistite svu odeždu, sve mešine, sve od kostreti napravljeno...« (' Brojevi ', 31:20, v.: ' Levitska ', 15:17).

Šarena tunika (hebr.: kitonet; grč.: chitMn) je bila posebno na ceni (cp.: ' Postanak ', 37:3.23) Za svetkovine Izraelci su običavali da nose sjajne haljine (cp.: ' Kraljevi ', II, 5:5) Ljudi koje je Božija Svetlost i Radost više ispunjavala dakako su svetliju odeždu nosili u svim prilikama: »U svako doba nosi haljine bele...« (' Propovednik ', 9:8) Postojala je i zabrana nošenja odežde disparatne finoće: »Ne oblači se u tkaninu otkanu od vune i lana zajedno.« (' Ponovljeni Zakon ', 22:11) Ni Egipćani, koji su nosili lanene košulje zvane kalasíris, a preko njih vunene ogrtače, nisu sa vunenom odeždom stupali u hram niti su u vunenu odeždu sahranjivali svoje posvećenike (Herodot, II, 81).

Monah Nil Sinajski u svome traktatu De Monastica exercitatione ukazuje za podvižnika koji su odbacili profani život, da su se odrekli raskošnih haljina (endymátMn malakMn), te su se odevali samo u jednostavnu odeždu (lit kaí aperiérgM stol) (pogl. 4)

Ja doista kupih jedno jagnje, međutim On spreči da ono bude zaklano; i evo, čovek od koga ga kupih je svedok.« 28. A Kajafa razdra svoju odeždu, pa reče: »Uistinu to nije Pasha po Mojsijevom Zakonu

Oni borave u mnogim mestima Judeje, i u mnogim selima, i grupisani su u velikim društvima sa mnogo članova.« (' Apologija za Jevreje ', 11, 2) Flavije iznosi još jedan razlog zašto je poneki esen živeo i u svetovnim gradovima: »U svakom gradu biva jedan od njih zbog došljaka da bi im dao odeždu i opskrbio ih i svakim drugim potrepštinama.« (' Judejski rat ', II, 8, 4) Eseni su imali svoj stambeni kvart u jugozapadnom delu Jerusalima (gde je i Isus, u kući Jovana Marka, održao poslednju Večeru), i jedna od Kapija Jerusalima prema Cionu nazvana je Esenska.

2. I neka žena, koja je bolovala od tečenja krvi dvanaest godina i puno propatila od mnogih lekara, i potrošila sve što je imala, i ništa joj ne bi bolje, nego još gore, 3. čuvši za Isusa, dođe u gužvu straga, i dotače Njegove haljine, jer reče/u sebi /: »Ako samo dotaknem Njegovu haljinu, ozdraviću.« Nađe se da odmah presahnu izvor krvi njene, te oseti u telu da je isceljena od ove pošasti. 4. A Isus uočivši odmah u Sebi da Moć iziđe od Njega, okrenu se u gužvi i reče: »Ko Mi dotače odeždu?« A učenici Njegovi Mu rekoše: »Vidiš gde Te mnoštvo pritiska, a veliš: Ko Me se dotače?« 5. I obazre se da vidi onu koja őo učini.

U ' Lavsaiku ' Paladije izveštava za izvesnog putujućeg podvižnika, rodom iz Egipta, po imenu Serapion (nazvan Sindonit), pa kaže da on na sebi nije nosio usložnjenu monašku odeždu, već samo laneni sindMn (37, 1)

Sokrat prenosi odgovor novatijanskog konstantinopolskog episkopa Sisinija (koji je se odevao u bele odežde), nekome koji mu je prebacio zašto ne nosi crnu odeždu: »' Najpre kaži ti gde je napisano da episkop treba nositi crninu '?

I kako pitalac nije znao kako da odgovori na takvo suprostavljajuće pitanje, on je nastavio: ' Ti nisi u stanju da dokažeš da sveštenome licu pripada odevanje u crnu odeždu; na mojoj strani je i Solomon, koji kaže: Tvoje haljine neka budu bele, i Spasitelj, koji je se po svedočenju Evanđeljâ, ne samo i sam pokazao u beloj odeždi, već je takođe i Mojsija i Iliju/pri Preobraženju/pokazao Apostolima u belim haljinama '.« (' Historija Crkve ', VI, 22) Iz ovoga vidimo da se u crkvu tokom IV. stoleća, počev od redova najvišeg sveštenstva, počinje uvlačiti neprilično odevanje u crne haljine.

Državnik Polibije u svojim ' Historijama ' ukazuje da ožalošćeni poklonici Featonovog kulta »nose crnu odeždu.« (II, 16; v.: Plutarh: ' Zašto Božija kazna sporo stiže ', 12) Pausanija u ' Opisu Helade ' iznosi da korintski doseljenici nisu održali ustaljena žrtvovanja Medejinim sinovima: »...

Za hrišćanina koji je živeo u Hristovoj Radosti, koji je živeo po Radosnoj Vesti, koji je radosno očekivao Slavni Hristov dolazak i ulazak u Radost svoga Gospodara, bilo je potpuno nedostojno i neprilično odevanje u odeždu mrtvila i žalosti.

Za njega je bilo nedostojno i da nosi isprljanu, izrazito ishabanu i poderanu odeždu, iako pojedini podvižnici pokušavaju to da opravdaju; tako u ' Izrekama otaca ' isposnik Pambo iznosi: »Monah treba da nosi odeždu koju niko ne bi uzeo ako bi je neko izbacio iz kuće ili kelije, i koja bi tako na zemlji stajala i po nekoliko dana...« (6, 11, v. 6, 10

1. Istoga dana, u vreme žrtvovanja u Hramu, pojavi se među trgovcima stokom i pticama Jedan odeven u belu odeždu blistav kao svetlost, a u Svojoj ruci držaše bič od sedam konopa. 2. I pred Njegovim pogledom oni koji prodavahu i kupovahu razbežaše se užasnuti, a neki od njih popadoše poput mrtvih, jer se setiše kako ih je pre Svoje smrti, na isti način, Isus izgnao sa dvorišta Hrama. 3. A neki izjaviše da su videli nekakvu sablast; a drugi da su videli Onoga koji bi raspet, i da je On ustao iz mrtvih. 4. I onoga dana zaustaviše se žrtvovanja u Hramu, jer svi behu u strahu, i niko ne mogaše da prodaje i kupuje.

I što trošite svo svoje razmišljanje na odeždu?