Ispružili smo svoje vreće za spavanje, napuhali madrace (tko je bio dovoljno hrabar i pametan da ga ponese:)) i čekali da nekome u gomili prestane zvoniti mobitel...: (Pravo mučenje

Prijetnje 2: Stvarno se probudite ranije, dižete se, uhvatite bilježnicu, a slova i slike plešu po papiru u ritmu vaše budilice koja nikako da prestane zvoniti u smušenoj glavi.

Znam ja da svi znamo imati loš dan.. i kada se poklope takvi dani i stranci i nama može se svašta očekivati, ali, ne mogu shvatiti da neko uvijek ima loš dan, da sa strankom komunicira preko one stvari, da moli Boga da prestane zvoniti telefon i nakon toga se još drzne reći al su naporni..:... e to, to nikada neću shvatiti a još manje prihvatiti.

Redovito prestane zvoniti u trenutku kada ga pronađemo i iskopamo među svim onim uglavnom nepotrebnim sitnicama koje se nađu u toj torbi.

Jedino cega se bojim je crkva ali se nadam da cu imai okej stanare koji su voljni potpisati peticiju da prestane zvoniti barem svakih 15 min.

Od nas tri, ja se poslije, nakon što se oporavim od šopingaškog delirijum tremensa i kad mi prestane zvoniti u glavi, najviše mučim s osjećajem krivnje.

Jedini način da je natjerate da prestane zvoniti jest da njome napravite trideset ponavljanja, što bi trebalo biti dovoljno da vas motivira da odmah nastavite s jutarnjim treningom.