eh, kaj se tiče mirogoja i jurnjave, baš sam htjela nekaj o onoj nesreći kaj je bila 1954. naime, za one kaj su pokupovali grobeke na mirogoju kad je već bus gore fural a fura još i sad, nek ' znaju da je tuda išel tramvaj. u ono vrijeme, a i dosta poslije toga, zagrebom si se mogel švercati ne samo na način da uđeš u tram i pritajiš se, neg lepo da se za tramvaj zakvačiš s vanjske strane. to se zvala vožnja na pulferu. stari mi je pričal kak je bila sramota da bi se jedan dečec ili mladić uopće vozil u tramvaju, ta vožnja na pulferu je bila stvar postignuća. što brže tramvaj ide, a ti se " ukrcaš " i zakvačiš to bolje. u ludosti i mladosti nije se mislilo na posljedice, pa je tak stari i zgubil jednog frenda. nego ta grda i pregrozna nesreća na mirogojskoj imala je 19 mrtvih i još četrdesetak teško ozlijeđenih. tramvaju su otkazale kočnice i on se spičio dolje kod gupčeve zvezde. u tramvaju je bil i moj daleki rođak koji je iskočil na vreme, a i inače su dečki znali iskakati iz tramvaja po principu svetlo-tamno. ovo tamno su bila drveća, ovo svetlo prostor između njih i sad: kad iskačeš, iskačeš u času kad vidiš tamno, jer računaš one metre koje bu te tramvaj hitil napred. i to je bilo sve samo ne lepa dječja igra. uglavnom, taj tramvaj je šibal prek osamdeset kad je zgubil kočnice pod nogama. vele da je u to vreme ljudska solidarnost bila na visini, ali i tuga pregolema. poslije toga neko vrijeme je još tramvaj vozil, a onda su ga ukinuli i bolje da jesu. s tim u vezi, kak sam ovih dana često prolazila mirogojskom, po ne znam koji puta razljutilo me fest to kak izgleda " spomenik sjećanja " na te žrtve. mislim, to je netko od preživjelih ili netko tko je bil malo zainteresiran u slučaju, odrezal komad železa i belim lakom napisal na tu ploču nekaj kaj se više i ne vidi. kak dani i godine prolaze većina i sve više ljudi i ne zna kaj je to. zapravo, oni kaj ne znaju ni ne skuže tu željeznu ploču, jadno. da sam ja gradonačelnica angažirala bih i ne samo u tom slučaju, mlade i dušom lijepe umjetnike i postavila na ključnim mestima neke njihove proizvode i jebemu platila klesare da napišu postojana slova. jebeš grad kaj nema sjećanja.

I pokazujes koliko si podmukla... čekas danima, pritajiš se... smišljaš novu rundu igre.

Da ako se dobro uklopiš, ako se dobro pritajiš da će te nekako, nekim čudom nesreća zaobići.

Kao - dok se sakriješ i pritajiš kad naletiš na medu na Velebitu

Lijepo je znati da bez problema mogu nadmašiti samu sebe u nepisanju.To jest, u razmaku između pisanja.A da se čak i ne trudim.Stvarno lijepo.Ako postoji netko tko se pita kako se osjećam dok ne pišem tako dugo i da li mi je možda žao zbog toga, odgovor je apsolutno da.Teško je vratiti se u tu, recimo to tako, slatku blogersku rutinu nakon što se pritajiš, a još su teži ovi počeci kojima bi nekim znakovitim riječima trebao probiti led dugotrajne, mukle šutnje.To zaista ne ide lako, bar ne kod mene.Prebireš po sjećanjima, automatizmom izdvajaš bitna, a onda dođe trenutak kada ih trebaš posložiti i pretočiti u riječi, nastaje blokada.I to upravo zbog onog stajanja po strani.Od toga odumire sposobnost mnogo važnija od pukog redanja rečenica u postu.Moj problemčić je dakle, ne " kako se ono slaže donekle gramatički prihvatljiva rečenica " prirode, nego " kako da napišem nešto, a da ostanem vjerna sebi? Kako opisati neki svoj događaj, a ne zvučati kao neka druga osoba? Kako ne okaljati svoje misli riječima koje ih ne odražavaju? "