Sama narativno-stilska struktura novozavetnih hagiografija mestimično pokazuje da su oni redaktorski izvadak iz ' Praevanđelja ', ' Evanđelja po svetoj Dvanaestorici '; tako se da otkriti da su izvorno Evanđelje diktirila, odnosno zapisala sveta Dvanaestorica.

Lukina Apostolska dela izveštavaju kako je učeni Apolos stupio u kontakt sa krugom saradnika revnosnog apostola Pavla na početku njegovog trećeg misionarskog putovanja: (18:24 - 25) Apolos je bio dobro upućen kako u starozavetne spise (koje je poznavao prevashodno na osnovu grčkog Prevoda Sedamdesetorice, načinjenog za potrebe brojnih aleksandrijskih Jevreja koji su se otuđili od svojeg maternjeg hebrejskog, odnosno aramejskog jezika), tako i u impozantno Evanđelje po svetoj Dvanaestorici

Zašto ukazno iste stavke iz Evanđelja po svetoj Dvanaestorici 19:8, 57:13, 69:6, Gabrijelin inspirator sasvim ukazno različito i nelogično tumači? Zašto u ' tumačenju ' stavka 12:10 objašnjava termin ' prokune ' kad on uopšte ne stoji u originalnom tekstu, već osudi (And certain of the Pharisees came and questioned Jesus, and said unto him, how sayest thou that God will condemn the world?)? Zašto u tumačenju verza 21:14 iz Protoevanđelja Gabrijelin inspirator poteza ukaz »Poučavajte, a onda krštavajte«, kad se on u predlošku nigde ne javlja?

No u tumačenju verza 25:7 iz Evanđelja po svetoj Dvanaestorici Gabrijelin inspirator za nju iznosi da je ona utelovljenje Keruba Mudrosti, a svugde drugde da je utelovljenje Serafa Mudrosti.

Nakog toga/pošto su se pojavila ostala Evanđelja/Jovan, Gospodnji učenik, koji je takođe počivao na njegovim grudima, izdao je/grč.: eksedMke/Evanđelje u Efesu u Aziji.« (III, 1, 1) Ako je apostol Jovan učestvovao u pisanju nekog Evanđelja, to je onda bilo ' Evanđelje po svetoj Dvanaestorici.

U ' Evanđelju po svetoj Dvanaestorici ' se odbacuje takva mogućnost, pa se ukazuje da je između Isusovog Vaskrsnuća i Vaznesenja prošlo nekih tri meseca: »Pošto je Isus ustao iz mrtvih, u ono vreme On ostade devedeset dana sa Marijom, majkom Svojom, i Marijom Magdalenom, koja pomaza telo Njegovo, i Marijom Kleopinom, i s Dvanaestoricom, i s njihovim pratiocima, učeći ih i odgovarajući na pitanja koja se tiču Kraljevstva Božijeg.« (91:1; i slično: 95:1) U apografsko-interpolacionim grčkim zahvatima i skriptuarnim prevodilačkim modeliranjima Q-Evanđelja, kako nepažnjom tako i tendeciozno, ukaz o devedeset (grč.: enen konta) provedenih dana je preinačen u pedeset (pent konta) dana. (Hrist je se, inače, vazneo u svojoj pedesetoj godini života 95:9.) Evanđelist Luka, odnosno njegov redaktor, u ' Delima apostolskim ' iznosi da je između Isusovog Vaznesenja i Vaskrsenja prošlo, ne devedeset dana, več »četrdeset dana« (1:3); kako je obilje intronizirajućeg Očevog Duha blagodatno okrepljujuće izliveno na okupljeno Bratstvo posle sedam dana od Hristovog Vaznesenja (' Dvanaestorica ', 95:5; 96:8), to je u redaktorskoj verziji ' udešeno ' da je se ono navodno poklopilo sa svetkovinom Sedmicâ, sa jevrejskom Pedesetnicom (' Dela ', 2:1). (Pošto su rani hrišćani takođe imali svoje Pedesetnice, slavili svaki pedeseti dan, jasno je da je Duh Obilja izliven u njihovu Pedesetnicu, a ne u judejsku) Redaktor takvu faktografsku i hronološku aproksimaciju i perturbaciju čini pod presijom mentalno-obrednog kalupa koji je neraskidivo povezivao Pashu i Pedesetnicu (grč.: h pent kost): ako je Gospodnje Vaskrsenje došlo o Pashu, onda se izlivanje Duha treba vezati za Duhove, za Pedesetnicu, za veliku svetkovinu Izraela tokom koje su, kao i za praznik senica, Jerusalim preplavljivali hodočasnici.

Nisu li potpuna brižnost i potpuna nebrižnost samo dve krajnosti istog sebičnog stava? Evanđelje po svetoj Dvanaestorici ovaj ukaz verodostojnije i ubedljivije prenosi: »Ne budite o d v i š e zabrinuti za svoj život: šta ćete jesti ili šta ćete piti; niti uz to za svoje telo: šta ćete obući.

Ako je Isus vaskrsao u nedelju pre svanuća, da bi Njegovo telo počivalo u grobu tri dana i tri noći on je još u sredu morao biti raspet; znamo da je Svoje poslednje reči na krstu izgovorio u devetom času dana (tri posle podne); ' Evandjelje po svetoj Dvanaestorici ' nas izveštava da je u grob položen oko devet sati uveče (u našu sredu, jevrejski četvrtak, s obzirom da je njima dan počinjao zalaskom sunca): »...

Zašto se slava Božija nije pokazala tako što bi suva smokva procvetala, a ne tako što bi se zdrava i zelena smokva proklinjanjem ' osušila '? U Evanđelju po svetoj Dvanaestorici nalazimo sekvencu gde Isus blagosilja smokvu koja Mu je pružila utočište, hladovinu i hranu (34:1 - 6), kao i sekvencu gde zapravo ogladneli Petar proklinje smokvu (70:1 - 5), a redaktor to fantastično hiperbolično doteruje

Moraću preraditi malo uvod na mom sajtu, nisam znao da će ljude toliko zanimati nebitne pojedinosti a šutiti pred samim sadržajem Evanđelja po Svetoj Dvanaestorici

U Gideonovom ' Protoevanđelju ' ukazuje se za dan kada je se Duh Istine i Utehe u obilju izlio na Hristovo Bratstvo okupljeno u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu: »I pošto se okupiše na Gospodnji dan, nakon što sabat minu, i behu prinosili svetu žrtvu, nedostajahu im Marija i Josip, Isusovi roditelji.« (96:14) I mnogi drugi verzi ' Evanđelja po svetoj Dvanaestorici ' pokazuju koji značaj su u ranome hrišćanstvu imale subota za posvećeno mirovanje a nedelja za svečano okupljanje.

Prvi put integralno ' Evanđelje Savršenog Života ' je objavljeno tokom 1899. - 1900. godine u nastavcima kolumna The Lindsey Lincolnshire Star-a. (Inače od strane Gideonovih saradnika tekst je numerički razvrstan po stavcima, i to ne baš mnogo prikladno i zadovoljavajuće za operativno-eksegetski rad.) U vidu knjige ' Evanđelje po svetoj Dvanaestorici ' je objavljeno krajem 1901. godine; dve godine kasnije je se pojavilo prerađeno i dopunjeno izdanje, a 1904. godine još jedno, puno izdanje, poslednje na engleskome jeziku za vreme zemaljskog života Gideona Oslija, koji je telo napustio 9. decembra 1906. godine

U Evanđelju po svetoj Dvanaestorici ukazuje se da Judu iz Kariota Gospod nigde i nikada nije brojao kao svog posvećenog apostola; priključen iz nižih pobuda Isusovoj brojnoj pratnji, Juda je od neupućenog sveta ubrojan u krug Apostola.

Međutim u Besedi te izreke nema; susreće se kasnije: u Evanđelju po svetoj Dvanaestorici u verzu 57:12, a kod Pseudo-Mateja u vezu 18:18. Zašto čovek koji se toliko puno poziva na značaj Besede na Gori, ne poznaje sadržaj Besede na Gori blaženstva

Eusebije Pamfil u svojoj ' Historiji ', za asketsku prahrišćansku zajednicu u okolini Aleksandrije kod Mareotidskog jezera, koju Filon u spisu ' O kontemplativnom životu ' naziva terapeutima, iznosi da su koristili Evandelja: »Verovatno, knjige drevnih muževa, za koje/Filon/govori da postoje kod njih, jesu Evandelja/eyaggélia/i apostolski zapisi/tMn apostólMn graphás/i tumačenja na drevne proroke, kakva postoje u ' Poslanici Jevrejima ' i mnogim drugim Poslanicama apostola Pavla.« (II, 17) Terapeuti, koje je judejski hermeneutista i filosof Filon Aleksandrijski upoznao za vreme cara Klaudija (Claudius, 41. - 54. g.), a koje je Jovan Marko reorganizovao, mogli su u to vreme da koriste samo izvorno ' Evandelje po Mateju ', odnosno aramejski tekst ' Evandelja po svetoj Dvanaestorici ', koje je Marko u Aleksandriju doneo, gde je više decenija bio episkop tamošnje crkve, i iz koga je kasnije za potrebe rimskih hrišcana verovatno napravljeno grčko ' Evandelje po Marku ' kao izvod iz Prateksta; Eusebije ima pak svoju verziju i tumačenja nastanka teksta pripisanog Marku: »...

' Evanđelje po svetoj Dvanaestorici ' nam otkriva da je se Isus preobrazio upravo o praznik Senicâ (hebr.: sukoth), kada su Jevreji podizali senice, šatore (' Nehemija ', 8:15 - 17; ' Levitska ', 23:39 - 43), a koji su obeležavali i kao Praznik okončanja berbe na preokretu godine (' Izlazak ', 34:22): »Nakon šest dana, kada svetkovina Tabernaklâ bi blizu, uze Isus Dvanaestoricu i izvede ih na goru visoku nasamo.

U ' Evanđelju po svetoj Dvanaestorici ' ukazuje se za majku svih crkava, Hristovu Crkvu u Jerusalimu: »A Crkvi u Jerusalimu bi dat Jakov, brat Gospodnji, za njenog predstojatelja i anđela; i pod njim dvadeset i četiri sveštenika u četverostrukoj službi, te pomoćnici i uz to đakoni.« (96:13) Historik Eusebije, prenoseći zapise znamenitog hrišćanskog učitelja Klementa Aleksandrijskog (umro oko 217. g.), kazuje takođe da je Jakov Pravednik prvi dobio episkopstvo u Hristovoj Crkvi Jerusalima: »Kliment u VI. knjizi svojih ' Primera '/Hypotyposes/potvrđuje to kazivanje, pa iznosi: " Petar, Jakov i Jovan, i pored toga što su bili naročito poštovani od Spasitelja, ipak posle Njegovog Vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu čast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog ". U VII knjizi on piše ovo: " Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim Apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, među kojima je bio i Barnaba...

Tekst ' Evanđelja po svetoj Dvanaestorici, recimo ponovo, vrlo jasno ukazuje da Juda Iz Kariota nikada nije bio izabrani Apostol.

Zašto se onda u Evanđelju po svetoj Dvanaestorici iznosi da Ga je Njegova majka mnogo puta u raznim dobima i predelima rađala (66:10, 96:19 b), da je od početka sveta govorio (50:12), da Ga kao Mesiju poznaju mnogi narodi, kojima je dao i odredio čistu žrtvu Svetome Imenu: tamjan i plodove zemlje

Neposredno ili posredno ishodište svih tih kanonskih i apokrifnih sastava je svakako Evanđelje po svetoj Dvanaestorici, jedan kapitalan i podroban izveštaj o Isusovoj nauci i životu, nastao verovatno još pre 40 g. ne.

' Evanđelje Savršenog Života ' potvrđuje egipatske terapeute, koji su se odlikovali čudesnim asketskim pregalaštvom, kao najsvetiji Božiji red, duhovni Sion (95:4), te kao jedan od tri sveta reda, koji će Gospod, uz esene i nazarene, opet podići, obnoviti: »Odatle/iz dolazećeg Kraljevstva Nebeskog/proističu tri Reda u četverostrukoj službi: da poučavaju svu istinu i da prinose svagdašnju žrtvu zahvalnosti.« (96:22) Istinski prahrišćani, posvećenici terapeuti, eseni, i nazareni, u poapostolsko vreme koristili su i napajali se i iz pouka koje daje i ' Evanđelje po svetoj Dvanaestorici '

U ' Evanđelju po svetoj Dvanaestorici ' jasno nalazimo ukaz i citat da je Izrael u Pustinji proveo, ne 40, već 49 godina: »... O tome stoji zapisano: Oni trebaju četrdeset i devet godina po pustinji da lutaju, dok se od svojih požuda ne očiste, pre no što se u zemlju mira nasele; da, sedam puta sedam godina treba da lutaju, jer ne upoznaše Moje puteve, niti sleđahu Moje zakone.« (32:4

U kumranskom Tumačenju Knjige proroka Havakuka najavljuje se najezda rimske, kitejske vojske čiji plen će biti i svešteničko blago: »A u potonje dane biće predato njihovo bogastvo, s plenom njihovim zajedno, u ruke vojske Kitejaca.« 9:6 - 7). U Tumačenju Havakuka iznosi se da će Kitejci »pogubiti mnoge mačem, mladiće, ljude i starce, žene i decu, čak se ni na plod utrobe neće sažaliti.« (6:11 - 12) Po izveštajima Evanđelja po svetoj Dvanaestorici Gospod Svojim učenicima najavljuje pustošno vreme za Jerusalim i njegov Hram (što je se i obistinilo sedamdesete godine prvog stoleća), time i za njegovo razuzdano i gramzivo sveštenstvo: »...

Po Mateju u Getsimaniji, neposredno pred hapšenje od strane hramske straže i policije, Isus navodno tri učenika odvaja od ostalih: »I povede Petra i dvojicu Zevedejevih sinova, te poče tužiti i strepeti.« (26:37, slično: Marko, 14:33) Luka ništa ne govori o izdvajanju tri učenika (22:41), što je prepis verniji originalnom izveštaju, Evanđelju po svetoj Dvanaestorici.

Svaki od njih stvara nešto novo svakog dana, po sopstvenoj sposobnosti; jer niko se među njima ne smatra savršenim ukoliko ne sastavi neke grdne izmišljotine.« (' Protiv heresa ', I, 18, 1) Ipak, vrednost otkrivenih koptskih gnostičkih spisa sastoji se ponajprije u tome što oni fragmentarno afirmišu istinoljubivu inkliniranost ' Evanđelja po svetoj Dvanaestorici ', koje je pre njihovog otkrića, na engleskome jeziku zapisao revnosni Gideon Ouseley.

Po 37. logionu gnostičkog ' Evanjelja po Tomi ' Isusu i učenicim se pripisuje sledeći dijalog: »Njegovi učenici rekoše: ' Kojega dana ćeš nam se otkriti i kojega ćemo te dana videti '? Isus reče: ' Kada skinete odeždu sramote, i stavite je pod noge poput malene dece, i stanete je gaziti, tada [ ćete videti ] Sina Živoga i nećete se bojati '.« U ' Evanđelju po svetoj Dvanaestorici ', da se pročitati ova dijaloška sekvenca: »A kada Salomija upita kada će ovo o čemu ispitivaše biti spoznato, Gospod reče: Kada odložite odeždu sramote i uzdignete se iznad požude; kada dvoje budu jedno, a muško sa ženskim ne bude ni muško ni žensko.« (69:10) Sličan ukaz nalazio je se i u ' Evanđelju po Egipćanima ', koje je bilo poznato samo po nekoliko fragmenta sačuvanih kod crkvenih otaca; ponajprije u Klementovoj ' Šarenici '.

Vi ste dvanaest hiljada Mojih koji će spasti čitav svet.« (' Dvanaestorica ', 88:8) Svojoj svetoj Dvanaestorici Gospod naznačuje da će u novom životu, u Zori Novog Doba, kada se ponovo budu rodili i ponovo budu duhovno vaskrsli, pozvani i izabrani od Boga, kao Žena obučena u Sunce, sesti na dvanaest prestola i suditi na dvanaest plemena Izraela (' Matej ', 19:28), tj. preneće Zakon Života na 12 puta 12.000 Novih Izraelaca, na 144.000 Božijih služitelja izabranih od mnogobožaca, sa kojima će se završiti gradnja Hrist-Davidovog Tabernakla i Kraljevstva Mira

Uz ' Knjigu Zakona ' u prahrišćanskom popisu svakako je najvažniji tekst bio ' Evandjelje po (svetoj) Dvanaestorici ', iz koga su napravljena i izvedena i četiri novozavetna kanonska evandjeljska teksta.

U svojim blažim tekstualnim modifikacijama, ' Evandjelje po svetoj Dvanaestorici ' je poznato i kao ' Evandjelje po nazarenima ', ' Evandjelje po Jevrejima ', ' Evandjelje po ebionitima ', ' Aramejskji Matej ', te ' Evandjelje po Egipćanima '.

Kada je u drugoj polovini devete decenije prošlog stoleća Univerzalni život zamašnije prihvatio Evanđelje po svetoj Dvanaestorici, mnoge stvari, u njihovoj verziji, vezane za datu epizodu prerađene su, da to ne bi bilo u kontradikciji sa ranijim Gabrijelinim poukama.