Sustavno upropaštavam osmijeh, kosu, odjeću,... o plućima nećemo.

Strah me da to neću moći nikada napraviti i da njemu upropaštavam šansu da nađe neku s kojom će imati normalnu vezu.

On me je stvorio, dao mi sposobnosti za život, koje ja upropaštavam i time griješim protiv Boga.

PRIJATELJSTVO stvarno mogu reći da imam prijatelje... ali ih stvarno imam i jako sam sretna zbog toga i jako ih volim i stvarno bi dala ruku u vatru za njih... ali, žao mi je ako sam ikoga uvrijedila u zadnjih par dana ali dajte me bar vi pokušajte shvatit da ja jednostavo više ne mogu... pucam po šavovima stvarno želim i to jako želim da se pokušamo što manje družiti jer imam osjećaj da vam samo upropaštavam živote... brijem da se nekima roditelji ne ponašaju tako bez razloga i znam, mislim, barem mislim da znam, da ovo kaj sam rekla da se ne želim više družiti s vama nije istina ali... ma ne znam

Platio sam ga 200 evra i nisam lud da upropaštavam svoju muku, ne bih ga dao ni za konja.

Želeo sam da idem dalje, da moj budući život bude kvalitetniji, da ga više ne upropaštavam.

Tu i tamo znam nešto iskomentirati, jer jednostavno nemam više živaca i vremena da upropaštavam svoje dragocjeno vrijeme na komentiranje koje-kakve gluposti i da upropaštavam sebi sliku o sportu kojeg volim (možda čak i više od nogometa).

Dali sam dobro postupio, mislim da jesam, s time što sam si puno ranije trebao postaviti ovo pitanje kud ide ova veza u kojoj sam do daske i srazmjerno tome ne otezati vezu da upropaštavam sebi i još nekome godine života.

No shvatio sam da ih iznimno žalostim i upropaštavam sebe.

Upropaštavam si život svakim danom, i ništa više nije kako treba.

Zadnje vrijeme nisam imala nikakvih ideja za pisat blog.. pa sam si mislila da pričekam nakon nekog vremena dok opet ne dobijem inspiraciju. dosta vremena prošlo, a ja ko da nemam o čem pisat. naravno dalo bi se raspravljat o mnogo čemu, al nekak nemam riječi za to, ne znam kak bi opisala te osječaje koji se nakupljaju u meni. je, prokleti emo sam, depra ne pušta, već godinama, osječam da nit nikad nebude. rekla sam sama sebi da nebudem pričala nikom o stvarima koje me muće, s kojima se opterečujem, koje me bacaju zapravo u depru i zbog kojih nemrem jednostavno bit normalna, i potrudit se da bar živim normalno. da, znam. ' budi jaka, bori se, to su sad te godine, jednom bude sve bolje, pusti si mira i nemoj se živcirat, ima tolko ljudi koji imaju veće probleme ' te sve rečenice mi prolaze glavom, samo kaj bi ja trebala mislit na te ljude? znam da im je teško, i neopisivo mi je žal i mrzim tu nepravdu. al dosta me moji problemi guše, ma kolko nisu ni do koljena ljudima koji se bore za život, za hranu i sve ostalo.. žal mi je, al s tom činjenicom da ima gorih situacija i problema od mojih se nemrem tješit, ne više.. i kaj onda radim? sve držim u sebi, uvjeravajući se da bu bolje, i upravo sve te rečenice non stop ponavljam, ak ne ja, onda drugi.. početak depre je jednostavan, imaš frendove koji su uz tebe.. i ja sam to imala.. s vremenom, sve to nestane, ljudi ne shvačaju kak netko može bit tak dugo u depri, ljudi jednostavno ne shvačaju da se nemrem više trudit, i stalno pokušavat (makar ja to cijelo vrijeme radim) i nakon nekog vremena svi dignu ruke.. uz mene jesu, al nije to to, više nemam potrebu pričat nikom ništa, jer mi nitko nemre pomoć. slušanje mi više ne pomaže. al kolko got ja to držala u sebi, tolko me nakon nekog vremena sve to natjera da izbacim van. zgubljena sam, vjerujem da nisam jedina, al stvarno nemam sreće nigdi. živim, i živela budem, ne radi sebe, nego radi drugih. nisam sama.. makar se tak osječam.. imam frendove koje volim, al im to u zadnje vrijeme ne pokazujem.. živčana sam stalno, nemrem se smirit, na sve pizdim.. sve me muči, bespomočna sam.. ne trudim se više.. pokušavam, al nemam volje ni za to.. ne znam kaj da radim, kaj da mislim.. ne znam niš.. osječam se tak svaki dan, i opet sam bežim u svoj svijet, svaki dan kad navinem muziku do kraja i zatvorim oći.. jedino se tak mogu smirit.. za sad sam jednostavno izgubljena.. snijeg pada.. mogla bi satima ležat na snijegu i promatrat nebo, ili samo zatvorit oći i osječat kak mi svaka pahulja padne na lice.. mogla bi satima samo gledat oko sebe.. sama.. i razmišljat, ili ne razmišljat.. to je to.. kaj imam za reć.. gledam samu sebe kak se upropaštavam i kak sama teram ljude od sebe.. to radim.. to mi bude i uspelo.. ah.. nadam se da se bum brzo promjenila i popravila raspoloženje.. svi ti problemi i stvari kaj me muče, a sad iskreno počelo me sve mučit i jednostavno znam da sam loše i tak moram bit.. to me sad prati svigde.. i u trenucima sreće ja sam depresivna.. nadam se da me bude prošlo.. nadam se.. i to je nekaj.. 10:27, Komentiraj 1 Print Prethodni mjesec Sljedeći mjesec > > Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima

Ona nije mogla gledati kako se upropaštavam alkoholom (prošle sam godine omršavio sam 10 kg) i nije mogla podnijeti miris alkohola koji je noću izlazio iz mene.

Za neke stvari koje ja radim ljudi kažu da upropaštavam život dok ja uživam

Ja sam već ranije odlučila da više ne želim koristiti antibiotike, jer si samo upropaštavam organizam nakon 7 tura antibiotika u zadnjih godinu dana.

Ovim se putem ispričavam Šamantriksksu što ovim svojim upisom upropaštavam njegove dobre namjere, ali se boim da ga mnogi nisu shvatili kao uostalom niti ja do maloprije

Sada recite da upropaštavam temu, ali ja se naježim od ovakvih roditelja i zahvalan sam dragom Bogu koji mi je podario normalne roditelje cijepljene od ovakvih gluposti i nekih čudnih pogleda na svijet