Srbi misle da su kao i Židovi nebeski narod, u večnim Seobama k nebeskoj paradigmatskoj Srbiji, Večnoj Otadžbini.

Beskrajnost je u nepostojanosti, a besmrtnost u večnoj promeni i vraćanju, u unutrašnjem kretanju prema samom sebi, jer je subjektivno jedini način postojanja Univerzuma.

Na tom Saboru je uzeto u zaštitu bogonadahnuto učenje Crkve o večnoj Tavorskoj svetlosti, tj. o večnim božanskim energijama, kojima je Trojičin Bog stvarno prisutan u istoriji sveta i čoveka.

Oni, naprotiv koji neće da se pokoravaju i da slede blagodat, i zato ne vrše zapovesti Božije, već, slušajući uputstva satane, na zlo upotrebljavaju svoju slobodu koju im je Bog za to dao da bi oni dragovoljno činili dobro - predaju se večnoj osudi.

Verovati tako ili misliti mi se nećemo nikada usuditi dok imamo svesti - i one koji tako govore i misle predajemo večnoj anatemi i priznajemo da su gori od svih nevernika.

A koja se ne preporode i prema tome ne dobiju oproštaj praroditeljskog greha, podleže neizbežno večnoj kazni za onaj greh i prema tome ne spasavaju se.

Sahranjen u zauvek istu misao o samom sebi, melanholik u toj nepromenljivoj, večnoj misli živi kao u grobnici, iz koje nikada neće izaći pa, otuda, u tome se razlikuje od Prusta, nikada neće moći da se pokrene na traganje za izgubljenim vremenom, niti da ga, naposletku, pronađe.

Dogma o Svetoj Trojici nas poučava da se božanska Ljubav projavljuje ne samo kroz stvaranje sveta, već se u svoj svojoj savršenoj, beskrajnoj punoti projavljuje u samom krilu Božanstva večne ljubavi: večnoj zajednici svete ljubavi Oca i Sina i Svetoga Duha.

Tada otac nebeski, Sinu svomu; kako Večnoj mudrosti, poda varhu toga da odgovori.

Neg kad na to priti srića je gonila da mora otpriti Siget turska sila, nek plače mâ vila sigetske zidine, othitivši krila i ruha svitline, ter tamne pećine neka za stan prime i u njih žuhkine trpi na sve vrime; neka prvo ime, diku i hrabrosti pozabi joj time u večnoj gorkosti.

Nada sina u to da je moguće pronaći montenjovskog oca, tražio sam skrivenog, očevog Montenja (nisam se mirio sa tim da ga nema), i kroz to, preko tog Montenja, tražio sam nekoga mog oca, mog montenjskog oca (str. 61), uvek već je beznadežna, jer montenjovski otac bio bi otac koji ima majku, bio bi, dakle, sin, a ne otac, bio bi otac koji ima drugog, koji nije samog sebe porodio u večnoj smrti, koji ne živi u mrtvom jeziku, bio bi poludeli, neodgovoran, pospan i kolebljiv otac, animalni otac, dakle, uopšte ne bi bio otac.

Sin je posrednik u stvaranju: da u početku Bog po Sinu svomu, kako po večnoj mudrosti svit, i svaka, u njemu uzdržaše, od ničesare stvori, i stvorenoga vlada

Nisu li mesta, sa kojih je propovedao i oltari, na kojima je svetu misu (službu) svršavao u ovoj večnoj varoši?

Nasuprot tome, ona je neprestano usmerena ka večnoj zajednici Ličnosti Svete Trojice.

U Enohovoj knjizi najavljuje se Novi Svet, svet Hrista Izabranika, Pobedničkog Jagnjeta: »Dotadašnje će nebo nestati, te će se pojaviti novo nebo, u kojem će sve nebeske moći sijati večnim sedmerostrukim Sjajem.« (92:17) Esenski pisac kumranskih Zahvalnica hvaleći Božiju dobrotu i milost, iznosi i sledeće: »Pojavih se u sedmerostrukom svetlu, u [ svetlosti koju ] pripravi na čast i slavu Tvoju; jer Ti si za mene Svetilo večito i noge mi upravi ka širini [ večnoj ].« (7:24 - 25

Ukoliko sledimo načela duhovnog svetila naše Crkve, svetog Justina Ćelijskog, podsetićemo se njegovih reči koje kažu: Sveta Srbija radi čega živi? Da služi Gospodu Hristu, da služi jednome istinitom Bogu da služi večnoj Hristovoj pravdi, da odbaci sve ljudske lažne takozvane pravde.

Da služi Hristovoj istini, jedinoj večnoj istini, jedinoj neprolaznoj istini, jedinoj besmrtnoj istini, a da odbaci i odrekne maskirane istinice, maskirane laži.

Apsolutno smo uvereni da njegov odlazak jeste odlazak u život, odlaganje kožnih haljina " koje mu više nisu potrebne, mirni ulazak u obećano Carstvo, sveradosni susret sa Presvetom Bogorodicom, sa anđelima i sa svima svetima, primanje neuvenivog venca pravedničke slave iz ruku Podvigopoložnika Boga, svetozarno predstojanje u večnoj Liturgiji pred nebeskim žrtvenikom, zajedno sa Svetim Savom i sa svima koji u arhijerejskom i svešteničkom činu bogoljubivo i bogougodno poslužiše, kao i neposredni, lični razgovor sa Bogom, u kojem se on već sada moli za nas i za sav narod.

Izmučen zemaljskom tragikom, čovek jedino u Njemu, svemilostivom Gospodu Isusu, nalazi: Boga koji može istinski osmisliti stradanje, Utešitelja koji može istinski utešiti u svakoj nevolji i tuzi, Zaštitnika koji može istinski zaštiti od svakog zla, Spasitelja koji može istinski spasti od smrti i greha, Učitelja koji može istinski naučiti večnoj Istini i Pravdi.

Jer Ti si za me Svetilo večito, i noge mi upravi ka širini [ večnoj ]« (7:24 - 25) Apostolski Credo iznesenen u ' Protoevanđelju ' potvrđuje učenje o sedmerostrukoj svetlosti Beskonačja: »Mi verujemo u sedmerostrukog Duha Božijeg, darovaoca života, Koji proishodi iz Svetog Dvojstva,...« (96:20

Takav kosmogonijski pogled nalazimo i u vedskom spevu Pesma Gospodnja (Bhagavad G t): »Večnoj smokvi/= aśvattha/jesu koren Gore, grane Dole.« (XV, 1

Ustani, Gospode Bože moj, sudi ljudima i narodima po večnoj Pravdi i Istini Tvojoj.

Sve nastalo iz Boga, Duha Svetog, kao čisto živi u Bogu i za Boga: živi preuzimajući i isporučujući Svetlost Života, živi pulsirajući u Večnoj Struji Života

Središnja figura takvog otpora negacijom jeste figura Disidenta-opozicionara, tj. paralelne vlasti: onoga koji između programskog zaveta budućnosti i nasleđa u odnosu na koje pravi rez, ne uspeva da aktivira novu sadašnjost, ostajući u večnoj sadašnjosti uviđaja, denuncijacije postojećeg, kao sopstvenog zadatka par excellence

Zato će se, reče, u dan sudnji prvo pojaviti Mojsije sa Izrailjćanima i, kao prestupnici zakona, biće predati muci večnoj.

Večno stanje duše je da je ona čisto duhovno biće, atomska emanacija Boga i nema, po večnoj prirodi te tvari, drugu svrhu već da je sluga toj uzvišenoj celini iz koje emanira kao infinitezimalni fragment svesti

Duša ga se oslobađa samo ako, duhovnom realizacijom, pređe iz privremenog (materijaonog postojanja) u svoje izvorno i večno, duhovno postojanje, samo tada suptilno materijalno telo biva definitivno odbačeno i razgrađeno, a duša obitava u svojoj izvornoj i večnoj slavi..

Glavna teškoću u sporazumevanju između vas dvojice i mene predstavlja vaše slabo razumevanje uzročno-posledičnih veza između psihičkih i fizičkih procesa koji se odvijaju u večnoj prirodi i uslovljavaju njeno naizmenično kretanje i mirovanje, tj. takozvano« disanje ».