CABEZA DE LOBO (španjolski Vučja Glava, ili Vučja Lubanja) - izmišljeni lokalitet, zlokobno mjesto Sebastianova stradanja, moguće ju je asocijativno povezati s lokalitetom Cabesa Verde (Zelena Glava) na Kanarskom otočju, u Williamsovo vrijeme na glasu kao ljetovalište s velikom koncentracijom homoseksualnih turista i žigola na plažama, ali ne treba isključiti i Williamsovu asocijativnost lokaliteta Cabeza de Lobo s terminom Lobotomija.

Na Pirenejima značenje glava ima šp. cabeza i port. cabeça, koje vuku porijeklo iz vulgarnolatinskog capetia (lat. caput, - itis), dok se riječ testa u portugalskom očuvala u značenju čelo.

No peruanske vlasti su oprezne spašavanje rudara iz rudnika Cabeza de Negro, koji su vlasnici napustili prije više od dvadeset godina, no i dalje ilegalno radi, što je vrlo česta praksa u Peruu, ne uzimaju zdravo za gotovo.

Zanimljivo je spomenuti kako je prva osoba koja je posjetila slapove, zapravo bila Alvar Nunez Cabeza de Vaca, prema kojem je nazvan jedan od slapova na argentinskoj strani, kao i prema Boselliju koji je slapove ponovno otkrio u 19. st.

Sve u svemu, bila je to ekipa za dobru glazbu i dobru zabavu, koja je, u svojevrsnim predasima između izvedbi prateće glazbe za soliste-pjevače, odsvirala i nekoliko komornih skladbi: Oblivion za flautu, violončelo i klavir Ástora Piazzolle, Soir d ' automne i Sérénade za flautu, violončelo i klavir iz zbirke Trois aquarelles, predivnu Baladu za flautu, violončelo i klavir Rudolfa Matza, Tango etidu br. 4 za klarinet i klavir Ástora Piazolle, te naposljetku popularni tango Por una cabeza za flautu, violončelo i klavir istog autora.

Shvativši da film ne želi studirati nego se njime baviti, već je s devetnaest godina snimio svoj prvi kratki film La cabeza.

Mozarta, Dvorakova dva valcera op 54. Uslijedio je Andadnte Cantabile Petra ilića Čajkovskog, te tango Por una Cabeza C.

Tek je 1541. godine prvi Europljanin, Španjolac Alvar Nunez Cabeza da Vaca, otkrio slapove te je po njemu jedan od slapova na argentinskoj strani kasnije dobio ime.

Ovaj je komad možda i više od Mačke i Tramvaja prešao u mit, sa svojim izmišljenim toponimom Cabeza da Lobo, otočjem Ecantadas, i sv. Sebastijanom čini zapravo pravi mali ikonografski brevijar, koji je nadahnuo brojne suvremene umjetnike, od slikara i fotografa do pop glazbenika i filmskih redatelja, pa tako postoje slike, skulpture, fotografije, proze i pjesme istoga naslova.

Pročitajte pojmovnik ovog Williamsova teksta (kliknite na link za čitanje cijelog pojmovnika) u kojem su pobliže opisani pojmovi: Cabeza de Lobo (španjolski Vučja Glava, ili Vučja Lubanja), zlokobno mjesto Sebastianova stradanja; lobotomija, medicinski postupak u neurokirurgiji; Encantadas, arhipelag u Pacifiku poznat pod nazivom Otočje Galapagos; Sveti Sebastian, katolički mučenik i svetac o kojemu ima bezbroj legendi i gotovo nikakvih povijesnih činjenica, ali su njegov lik slikali Boticelli, Raffaello, Signorelli, Rubens, Van Dyck i mnogi drugi, a Michellangelo ga je smjestio u samu Sikstinsku kapelu; Venus Muholovka, najpoznatija biljka iz skupine biljaka mesoždera i Sebastianov vrt kuće gospođe Venable.

Harmonike pak, nastupaju u dvjema skladbama Carlosa Gardela (Por una cabeza i El dia que me quieras) aranžiranim tako da djeluju uobičajeno i ne odviše inventivno niti eksperimentalno što je među svim ovim? coverima? možda najveći minus albuma.

Za kraj koncerta glazbenici su ostavili The Streonnus Life Scota Joplina, Blue tango Leroya Andersona, te Tango-Por una Cabeza Carlosa Gardela.

Kroz analizu njegove emisije Sin Cabeza Necropsia, (»krvavi kolaž glazbe i tekstova o odsječenim tjelesnim organima«), pokazuje se kako ona svojom strukturom i sadržajem reprezentira i temeljne osobine radija, poput akustične heterogenosti i sposobnosti prevaljivanja golemih udaljenosti, i odnos grada i ovog medija koji je u golemom Mexico Citiyju jedina zabava ljudima koji satima putuju na posao te time ovaj rastrgani megalopolis svojim zvukom i ujedinjuje, ali i odnos spram stalne prijetnje i prisutnosti nasilja, koje se u ovom gradu tretira kao »još jedna neugodnost«, uz zagađenost ili prometni zastoj.

José Gallardo oduševio je i sjajnim izvedbama Gardelove skladbe Cuesta abajo (Nizbrdo) i dvije Piazzoline skladbe pod naslovom Contrastes (Suprotnosti) i Chau Paris (Zbogom Parizu), a bio je dakako i odličan suradnik violončelistice Jelene Očić kako u Gardelovim skladbama Por una cabeza (Zbog jedne glave), El dia me quieras (Taj dan kad ćeš me voljeti), Melodia de arrabal (Napjev iz predgrađa) i Volver (Vratiti se), tako i u Piazzolinu Oblivionu (Zaboravu) i Le grand tango (Velikom tangu) iz 1982. posvećenom Mstislavu Rostropoviču.

Sarajevo se u tom pogledu može porediti sa plurikulturnim Toledom Alfonsa VI, onog kojeg su zvali " emperador de tres religiones " - kraljem tri religije ili Toledom Alfonsa X, grada koga su u Europi nazivali " Cabeza y corazón del mundo " - glavom i srcem svijeta, kao i plurikulturnim Amsterdamom koji je bio poznat i pod imenom " Novi Jeruzalam ".

Naime, na planinskim visovima oko svetišta Santa Maria de la Cabeza već se više od devet mjeseci hrabro držalo i odupiralo napadima republikanskih postrojbi oko 250 pripadnika Civilne straže iz Jaena, koji su potpomognuti s još oko 100 falangista, te uporno branili svoje položaje.

Tako je zapovjedništvu republikanske vojske iz svetišta Santa Maria de la Cabeza upućena pismena objava rata i neprijateljstava.

Zapovjednik tih Nacionalista u svetištu Santa Maria de la Cabeza bio je satnik Civilne straže Santiago Cortes.

Tako je nacionalistički zračni as bojnik Carlos de Haya izvježbao gotovo do savršenstva izbacivanje hrane i drugog potrebitog materijala opsjednutim Nacionalistima u svetištu Santa Maria de la Cabeza.

Međutim, Athumanunhu nije nikada bilo jasno zašto nacionalističko zapovjedništvo nikada nije ni pomišljalo, a kamoli pokušalo deblokirati okružene u svetištu Santa Maria de la Cabeza.

Hrabri branitelji svetišta Santa Maria de la Cabeza nikada nisu dobili zasluženo priznanje za herojsko držanje kao što to ponekad i biva u povijesti El cerro de los heroes (ništa za heroje po Athumanunhu)

El triunfo del amor será una readaptación de la popular telenovela venezolana Cristal, escrita por Delia Fiallo y que fue protagonizada por Jeannette Rodríguez, Lupita Ferrer, Carlos Mata y Raúl Amundaray a mediados de la década de los 80. Hace doce años, Televisa hizo su propia versión de esta producción con Adela Noriega, René Strickler y Helena Rojo a la cabeza en El privilegio de amar

Sin poder rehusarse a los requisitos de León, su única opción es organizar el robo con un plan lleno de detalles y sofisticación, característica de su personalidad aunque el destino le jugará una trampa de amor cuando esa noche su vida cambie para siempre. Ángel no se imagina que el verdadero gran delincuente y cabeza del operativo es el prometido de Manuela, la mujer que conquistó su corazón, y como una revacha de la vida, descubrirá que se trata del hombre que más odia, su propio padre y el asesino de su mejor amigo