Stoga smo mi odlučili da ćemo ići svaki dan dok smo u Stambolu u Aziju (jedino nismo išli prvi dan) tako da kad me netko pita: - Džimbo jesil ikad bijo u Aziji?, a ja ko iz topa: - Baćo moj, tri puta.

Pa ne kaže se đaba (ili što bi Turci rekli bedava) Visok, lep i plav ko Džimbo.

I krenuli smo Džimbo i ja na autobus prema Črnomercu, a grad je tada bio prepun novih autobusa zemunskog Ikarusa, koje je Zagreb navodno dobio na dar povodom održavanja Univerzijade.

Evo recimo idem ja ulicom i sretnem nekog: - O đes Džimbo, oš št o pop t? - Oć. I ne popijem ni guc pive kad ovaj/ova ispali: - A što ne pišeš blog više? E jesam ti miša i pivo i što pristade na njega.

Međutim, zanimljivo je da se od svih Ponikvaša, ujedno i Zagrepčana, pozivu odavao samo stanoviti trojac tri mušketira Dubravko (Dubi), Tomislav (Džimbo) - moj ljuti suparnik s teniskog bojišta i ja svi iz iste (zelene) zgrade u Gajnicama.

Ako ima onih koji čitaju ovaj moj blog onda su skontli da kako ja ništ ne pišem, nego se tako ukažem jednom u kvartalu, uvijek imam neku žalopoljku: e nekad kad sam ja bio bloger/kad sam ja piso blog/e nekad kad se pričalo Džimbo bloger.