Ali ja ni ne jurim za njim žlicom punom hrane, kao što to čini moja punašna mama.

Jako slab signal ne dozvoljava nikakvu konverzaciju, osim mog ushićenog vikanja - " 1700 i penjem juhuuuu, supuuuu, jurim na zapad strelovito, već sam na 1800 " i pritom malo lažem.

Ja neznam koji je vrag, no, u zadnje vrijeme samo letim, jurim, žurim, ne stižem ili sve stižem u zadnji čas.

Jurim sto na sat, letim od portala do portala, od bloga do faksa...

Petak je i dan kad jurim u pet shop vidjeti jesu li došle nove ribice.

Ponekad, u najvećoj gužvi usred užurbanog dana, dok jurim uredom, ponekad, onako ponekad zastanem pred prozorom.

kaj znaci nist ne bus dolazil? evo bum, cim denem fasadu u 7. mjesecu, jurim na moreee. zapravo vec sam se okupala prije dva tjedna u opatiji, jest da je malo led plival oko mene, ali to se jednostavno moralo veliki pozdrav

Joj dans smo moj slatkič i ja imali malu prepirku ujutro.Jučer je reko da će biti na MSNu oko osam, te pošto se nemamo prilike puno čuti preko tjedna, ja sam čak naručila starog da me vozi doma s faksa.I dođem doma oko 8.40, odmah jurim na komp i kad ono njega nema.Nije bed, sigurno je otišao nešt pogledat na tv-u.Ja sam se raskomotila, nešto pojela i čekam tako ja njega da dođe online, ali njega nema pa nema i ja već padam u san a čak nije bilo ni tak kasno.Odam ja spavat i nadm se SMS.Probudi me u noći zvuk dolaska poruke na mob i ja onaka polu happy a polu grčovito uzimam mob, al kvragu nije on nego frend pita dali se vidimo u subotu.Opet razočaranje.I tako ja padam u san sa intenzivnim mislim o mom slatkiču (kao i uvijek) tak da više ne znam kaj je san a što su moje misli.Probudim se ujutro nekak tužna.On je zadnje na što mislim prije spavanja, i prvo na pameti kad se probudim.Opet gledam brzo na mob, i dalje nema poruke.Nas dvoje smo jako vezani jedno za drugo, što mi je i drago.Nije neka teška tragedija ako nema porukice na mobu, ali bi bila veselija da sam je primila.I dans on radi popodne, na što sam totalno zaboravila, i pričamo mi online i ja mu kažem da sam bila žalosna što se nismo čuli.On se naravno ispričao da nije stigao i sve je to ok, al onda smo nekak došli na to da on ne radi slatke stvari za mene i da nije romantičan, a narvno da je.Pa se sad i on rastužio i ja opet s njim.I tako smu ušli u preiprku oko ničega, bar ne jako važnoga.I ja na kraju više ne znam tko je tu u pravu a tko ne.Počnemo se ispričavat i on i ja, ono sweet talk, love talk.On je opet izdramatizirao s onime što često ponavlja, da sam ja puno bolja osoba od njega, da me on ne zaslužuje, da ja zaslužujem bolje, da je on loše dečko meni.I onda ja naravno moram njega razuvjeravat da to nije istina, i on dobro zna da ja mislim da je on savršen za mene.Al se on boji da me ne izgubi, a zna dobro da nikad neće.Najvažnija stvar koju mi uvijek prakticiramo je ta da smo uvijek otvoreni, da kažemo kad nas nešto smeta, da kažemo kad smo sretni i slične stvari.Opet mi napravili halabuku oko ničega.Nekad dođe do misunderstandinga kad tipkaš, nemožeš baš sve pokazati i onda dođe to ovakve besmislene prepirke.Daljina nas nekad stvarno jako pogađa, pa je jedino što imamo ovakve male stvari koje nam spašavaju život.A bože moj i to se nekad dešava.No veza nam je ionako prilično harmonična-to je najvažnije.Ah ta ljubav, što mi radi.

Unosim torbu u školu, pozdravljam dijete i jurim van da ostatak bande odvezem zubaru koji je taman za deset minuta (narudžba), i zvoni meni već spomenuti podsjetnik za početak današnjeg zivkanja bolnica, vadim mobitel i gledam koji mu je kiki, zvoni ali ništa ne pokazuje, kao da ništa ne zvoni, mislim si, krepao je, zablokirao, nešto treče kad mi dijete moje kaže da zvoni drugi mobitel a ne tak koji sam skoro rastavila na dijelove.

Šavovi izgledaju mrakić, puka to lijepo ženskica van i ja jurim po dijete.

Nadia misli da na brodu samo iščekujem luku, a kad uđemo u luku, da istog časa jurim u potragu za provodom, ženama.

Došavši u samostan jurim u kapelicu, pozdraviti i zahvaliti Isusu što sam stigla bez najmanjeg problema, a kad tamo izložen Presveti Oltarski Sakrament, mnoštvo sestara i laika u tihom klanjanju.

Šetnje šodericom i sličnim jezerima (Jarun, Bundek) do kojih si se kroz žbunje probijao imale su miris močvare... Gradska dvorišta imala su kao i danas miris crknutih mačaka i golubova... A najlljepši miris bio je bakinog kolača kada jurim uz stepenice Palmotićeve 13 - drugi kat desno.

Radim dvokratno, jer se još ne usudim uzet nikoga dok ne vidim kako poso ide, pa ako bude dobro uzet ću nekoga a ako ne radit ću sama i to popodne i uveče.Doma sam tek par sati prekopodne, tad skuham, operem, ponešto očistim i jurim dalje, zato mi je žao ali zbilja nemam vremena za bloganje, ali od 4 mjeseca.2007.na poslu ću imat internet pa će bit lakše, tad će mi internet spadat u poso.

Sutra imam jako važan i velik ispit tako da sam danas sva nervozna i živčana.Niko me ne može ništa pitati danas, niti moliti, ni tražiti.Danas gledam samo sebe.Pičim po stanu sva ubrazana da ne gubim vrijeme na nevažne stvari.Deda govori da nema žurbe, ali on nema pojma žašto jurim po stanu uopće niti da imam kakve stvari za obavit sutra.Jedva sam našla vremena za pojest nešto.Zaboravi učenje ili bilo kakve umne aktivnosti bez energije, a hrana je energija.Zapravo sam zadovoljna kak se nosim sa stresom naspram onoga što je bilo prošle godine u isto vrijeme kada sam skroz izgubila živce dam plakala, paničarila i uzimala blage tablete za opuštanje već dva tjedna prije ispita.No to je iza mene i sada se puno bolje osjećam unatoč stresu.A nervozu imati je čisto normalna stvar.Ako drugi mogu moram i ja.

Vec danima jurim na sve strane, i tu sam i tamo sam, kod ovog, kod onog, za ovo, za ono.. vrijeme proleti dok pucnes prstima.

Ovih dana stalno nekamo jurim i žurim.

Jedan dan sam u krevetu pa dva jurim po probama... i nikako da potpuno ozdravim.

Bilo je naporno i dugotrajno.... več sam mislila poslati ga na kanal kod neki bolji liječnika, ali upornost i tvrdoglavost koja krasi ovu blogericu se isplatila... i danas se sve okončalo..... konačna zaštita je postavljena i nadam se da će biti uspješna sad jurim pročitati sve što sam propustila.

Ako zajedno jurimo mopedom po Zagrebu i vi poštujete propise brzine i napravite tri kune po satu, a ja jurim kao divljak i prolazim kroz crveno i ostvarim pet kuna, a policajca nije briga, ne osjećate li se vi onda glupo jer poštujete propise?

Jurim, prođem prvo križanje znajući da nikad u životu nisam stigao na zeleno svjetlo idućeg semafora ali sam odlučio da ipak pokušam... a kad tamo, približavam se raskrižju i pali se treptavo žuto, semafor se pokvario a ja imam prednost

Jurim dalje, svi semafori su mi otvoreni a na križanju gdje sam se trebao prestrojiti uočim da je stao neki kamion i da sad vrlo sporo kreće - idealna prilika za prestrojavanje

Uveče jurim pred tv ekran nastojeći ne propustiti nijedne vijesti od onih najranijih do najkasnijih.

Sam sebi se činim da sjedim na mjestu a ustvari kroz svemir jurim u raznim pravcima suludim brzinama od oko 2 milijuna kilometara na sat.

dovoljno da ne jurim okolo po forumu i pljujem po religijama o kojima nemam pojma a ne pripadaju mojem vjerovanju.

Arc-tic - Pro - De-fen-se, arctic pro defense, mumljam zatvorenih očiju, a preda mnom se rastvara beskrajna bjelina preko koje jurim u sanjkama što je vuče pet čistokrvnih huskija.

Zoe: a da? pa zašto to nigdje ne piše? skužila si da je Andrew to izmislio Andrew: aa.. paa.. ne piše jer... zazvonio ti je mobitel. bio je to Michael Zoe: oke.. reći ćeš mi drugi put. sad jurim. byee

Dolazim u grad, jurim u podzemnu direkt do Lincoln Square-a.

Auto se nesmiljeno približava svojom pozadinom, a ja jednako jurim svojim limenim frontom prema njemu.

Malo sam i umorna, iskreno, jer stalno jurim po lijepoj našoj uzduž i poprijeko i sama vozim, a to može biti dosta naporno.