Jednom ste napisali, "Dolazi vrijeme kada će sve kosmičke sile biti okupljene na jednom mestu, a ceo univerzum otvoriće se za par sekundi, da ukaže na ono što je moguće"!

Odjednom... shvatite... da postoji neka vrsta kosmičke harmonije... oblika i veličina. Pitao sam se zašto.

Nije li ljubav upravo ova vrsta kosmičke neravnoteže?

Postoji divna izreka jednog američkog filozofa, Alana Votsa. On je govorio da kroz naše oči, univerzum opaža sebe, a kroz naše uši, univerzum sluša svoje kosmičke harmonije.

Ali ovo mjesto je bilo mjesto povratka u povijesti nasilne kosmičke intervencije.

Da li su čuda našeg univerzuma kosmičke slučajnosti ili su delo inteligentnog stvaranja?

Ili možda ogromne zajednice mikroorganizama koje izgledaju kao oblaci kosmičke prašine.

Da bi se stiglo tik ispod kosmičke brzinske granice potrebno je 6 godina voziti punom snagom.

Dva čoveka nisu 1964. godine pokušavala da reše velike kosmičke zagonetke.

Dogadjaju se kosmičke katastrofe.

Ali iz nekog razloga, zbog neke nemoguće kosmičke šale, ja sam zarobljena ovde.

Iz prvobitnog oblaka gasa i kosmičke prašine ona je iskovala zvezde.

Postojali su ostaci kosmičke radijacije na mjestu.

Neku vrstu kosmičke energije.

Oni su u areni kosmičke borbe između dobra i zla.

Da nadživimo naše Sunce i sve ostale zvezde u svemiru, možda ćemo jednom pokrenuti veliki ciklus kosmičke besmrtnosti.

Mrtvi su dio kosmičke sile; izgubili su individualnost.