Ležim na leđima ⠀ ispružene noge, ruke prekrižila preko prsa, glava ravno na jastuku ⠀ isto ništa ne žulja, ali plaši⠀ ¦ držim oči širom otvorene, jer ako ih zatvorim, netko će mi na njih staviti dukate⠀ ¦

Evo ležim na kauču, ovo sustipanjsko popodne i zbrajam sve ove informacije koje smo zadnjih tjedana slušali ter mi na pamet dolazi i ova tema o registru

Stapam se sa svime oko sebe pa mi i kamen na kojem ležim postaje mekan.

No nema veze, što je, tu je, imam još jednu plahtu za pokriti se, a tako svejedno ležim li na madracu ili na podstavnoj plahti.

Kao što sam već istaknuo prije, imam konstantne svakodnevne mučnine (neovisno o mjestu boravka) glavobolje, rijetke migrene - prostrane mrlje u vidnom polju često su to tolike da se dogodi da uopće nevidim, to traje oko 20 minuta a kasnije slijede jake glavobolje - uglavnom sam to interpretirao kao aure migrene, bolove u desnom uhu i vratu, te povremene u pazuhu te na lijevoj strani prsa (niže), srce mi kuca brzo, a dok ležim na trbuhu imam osjećaj da su mi udarci srca toliko jaki da mi se tijelo trese.

Teško podnosim hladnoću, a uopće ne podnosim toplinu, pretjerano se znojim i ako se obučem primjerenije za npr. zimu, odmah mi je vruče i znojan sam bez jačeg fizičkog pokreta, često iz čista mira napadne me osjećaj izuzetne topline, kao da gorim, a ležim ili sjedim bez nikakvih radnji ni opterećenja, a temperature uopće nemam, često iznosi 36,8 ili 37 nikad više.

Na petom spratu naslonim čelo na ledenu kvaku, skanjivam se i ležim do zore poput pseta na kamenu.

Mama je sinoć poludila kad je zvala u 1 h da idem kući i rekla da bolje ležim doma nego da se zazam s tim...

Onda prvo ležim na podu i čekam da me ošine neka ideja.

Ko da ležim u drvenom koritu.

I tako, sjedim ja (zapravo skoro pa ležim) udobno zavaljen u naslonjaču i gledam onu rugobu od Borga.... pardon Brystona, gore na polici, a taj žmirka onim zelenim ledicama i telepatski, u refulima, šalje metalizirani prodorni glas: " We are Borg, resistance is futile, you will be assimilated....... " Brrrrrrrrrr...........

" Međutim, usprkos toj činjenici, dana 23. travnja 2004. godine u dnevnom listu Slobodna Dalmacija, na stranici 12. i 13., pod naslovom " Ležim u zatvoru zbog zlodjela svog rođaka Ivana Bulja ", izišao je intervju s drugookrivljenim Pavlom Buljem, koji se poput mog branjenika od početka postupka nalazi u pritvoru.

Ja naprotiv nakon neprospavane noći ležim u krevetu s dvije blonde i pokušavam se sjetiti šta sam to važno trebao danas napraviti.

Nebojte se, nis ove conice ja našel, a sigurno vam nebum konkurencija u Umagu (danas mi je 5. dan, kak ležim doma), i sigurno nebum sposoban za konkurenciju, ali zato sam najbolji na forumu (gdi nema skoro nikoga)

I prohodat ću SIGURNO (za par godina:) Eto lipi moji, s ovim bi mogli ovdje prikinit, mrvu ću još bit za web župom dok me ne odvezu do moje ' kapele ' (ortopredske ambulante) imat terapiju No 1, na kojoj ću kušat učinit sliku za web župu da se vidi kako ima velikog smisla da ovdje ležim fizički nepokretan (ali duhovno vrlo živahan).

Dao mi je injekciju protiv tetanusa i pustio me da ležim u tamošnjem stacionaru do idućeg jutra.

U konkretnom slučaju, da ležim s dragim, stigne sms, on se hvata moba, pokazuje mi text takvog sadržaja, odgovara na njega istim tonom,... prouzročio bi moje iznenađenje, u najmanju ruku.

Čitam ja tako jednu od tih knjiga u krevetu, prepoznajem situacije, uloge u obitelji koje smo preuzeli moje sestre, moj brat i ja i odjednom se teret zakopanih uspomena sjurio na mene poput bujice..... opet sam bila u našoj obiteljskoj kući, petogodišnja djevojčica, ležim na očevom trbuhu; starija sestra ga je opet nekom svojom nepromišljenom izjavom izazvala.... mirna obiteljska večer se počinje mijenjati, otac mijenja ton, zaboravlja na mene i na činjenicu da smo se do prije par minuta igrali.

Prije svega baš Ti hvala što sam se uspio sretno okrenuti da ležim ponovno na leđima.

Već noćima ležim pored svoje lijepe Erike i dok ona mirno spava, ne naslućujući muke kroz koje prolazim, buljim u tamu i proklinjem svoju naivnost.

Kada sam slomila nogu, pustili su me da ležim u bolovima dva dana prije nego što su me odveli doktoru.

Ležim potrbuške ukoso preko kreveta, svanulo je, čujem vrata kako se otključavaju, mamin i tatin glas, šetali su psa, čujem njegove šape kako stružu po parketu dok se približava.

skužila sam jučer popodne da se još uvijek ne želim seliti. iz skroz glupog razloga. užasava me pomisao da se budim u nekom tuđem stanu, da mi stvari stoje u tuđim ormarima, da ležim na tuđem krevetu. aj, tepih bi si mogla kupiti, pa bi bar gazila po svome. tanjure, šalice isto. ali prozori. vrata. zidovi. pločice u kupaoni. ništa ne bi bilo moje. kužim da je mnoge podstanarstvo spasilo (od nesređenog života sa starcima u 28 oj godini, npr.), ali ti mnogi su imali gadnije stanje doma. mene nitko ne tuče. samo su malo dosadni s pitanjima. i samo baš i ne mogu nekog pozvat k sebi doma. al da imam kog zvat, onda bi se brže odselila. ne traje to dugo. u subotu kupim oglasnik, u ponedjeljak sam već u novome stanu. osim što se ne želim seliti, ne želim se baš ni mijenjati jako. ako se nečeg sjetim, želim to moć reć bez da mi se prigovara da sam dosadna. i neću prestati ispitivati ako nešto ne razumijem. i neću prestati objašnjavati svoja pitanja ako mislim da nisu dovoljno jasno postavljena. bar dok ne naučim jasno postavljati pitanja. ne želim se seliti, ne želim se mijenjati, ne želim šutiti, ne želim se gušiti. u vrijeme kad svi nešto žele, ja samo ne želim. pa bravo za mene. nisam baš tako loša. stalno mi govore da mi je samopouzdanje ukurcu. oduvijek. a onda traže od mene da se mijenjam. koliko u tome ima smisla? ne razumijem. nećem.

Ležim ja pored nje, ona me gurka i kaže: " Mi odavno nismo imali seks " - A ja joj kažem " Ne MI, srećo, nego TI... " Add a comment

odlijepi svoju tugu sa podloge zar ne ćutiš u sebi sve svoje riječi tvoja šutnja me ostavlja u samoći, ležim gola i posramljena ne napuštaj me o poezijo zbog tebe su sve suze išetale kroz okvire mojih jutara ti si najljepša teorija postanka mog ženom ja te trebam ne znam da li ću se naći odvojiš li me od sebe ovo nije prijetnja, samo vapaj samoj sebi apel razuma da se udaljim jer vidim opet mi se smrtna postelja sprema

Znam, znam, nije me dugo bilo.Ima više razloga zašto ne pišem toliko često kao prije, najprije zato što mi se teško skoncentrirati na bilo što drugo osim na sebe (koliko god to sebično i smiješno zvučalo), po cijele dane večinom ležim, onda jedva čekam popodne da mi muž dože s posla i da s njim odem popodne na piće tj. na kavu bez koje on ne može, često sjedimo s društvom, malo čakulamo i popodne prođe u tren oka, onda je opet večer i ja sam opet u krevetu ali barem je on kući pa mi i taj dio dana prođe u tren i onda opet dosadno jutro.

" Da da kompa, nikamo se ne mičem, danima ležim i čitam.

poslijepodne je... ležim zazvoni telefon.. trznem se uzimam slušalicu u sebi pomislim koja je sad budala u ovu uru " molim " čujem tihi glas prepoznajem.. kamenčica je otkud ona tako tiha garant nešto muti " šta radiš " " evo pokušavam zaspat " " ajde dođi, stavila sam post " " naslov je Sjena i Kamen " " đavle jedan.. eto me " ustanem i krenem kod nje kava vonja već u ulazu zgrišila je i to gadno ulazim.. laptop na stoliću otvoren.. ona se smješka " sidi i čitaj " čitam.. smijem se i ja a šta mi drugo preostaje post je tu već na blogu e kamena.. kamena " opet si bila u krađi " " sidi tu i pij kavu ja moram obići blogove dok se moji ne vrate " i eto ja sidila pila kavu i napisala ovaj post takve smo vam nas dvi različito doživljavamo neke situacije ali nas prijateljstvo veže vi sad procjenite.. voli vas vaša sjena

Ledenjikava travanjska noć na subotu, godine gospodnje 2001. Ne spavam, samo ležim.

Umesto da zamišljam kak ležim pod palmama i trusim koktelčiće, počnem se prisjećati prvog poroda i to me potpuno opusti.