Jer, melanholija uopšte ne zna za proces, pa otuda ni za proces (samo) uspostavljanja.

Moja melanholija, grozni nemiri, neprestano brujanje u ušima, nastupi lupanja srca, stezanja pod grlom, glavobolje i bezuzročna uzbuđivanja toliko učestaše te se uplaših za zdravlje mog mozga.

Jer, melanholija je " muška bolest ": ona nije bolest tela, ludilo tela, nego duha, pa zato žene nikada ne poboljevaju od melanholije, one nikada nisu tužne i zamišljenje; kao i svi oni koji su bez duha, žene su uvek vesele.

Melanholija je " odsustvo dela ", zato što melanholični nisu učinak svog čina, jer sami ništa ne čine. 40. J.

Frojd, Žalost i melanholija, Delo, 8 - 9/1985, str. 122. 47. J.

Frojd, Žalost i melanholija, nav. izd., str. 126. 49. R.

T. j. kod psihoznih je bolesti melanholija ono, što hipohondrija kod nervoznih.

U senci Saturna Tako se melanholija diže iz naše nutrine i spaja sa kosmičkom prazninom; ali duh je prihvata tek onda kad se očisti od onoga čime je vezana za nepostojanost čula; reč je o degradaciji odozgo, pošto je duh, zaljubljen u čistu vrtoglavicu, protivnik žestina.

Po ovom nečuvenom napuštanju i obezvređivanju telesnog, čulnog sveta, melanholija se, na jedan temeljan način, razlikuje od svih ostalih likova ludila, od manije, histerije ili pak od totalnog, deliričnog umnog rasula.

I upravo zbog toga, iako se čini da je Ćosićevo detinjstvo bilo veselije i mirnije od mnogih drugih, kroz celo delo provejava melanholija, tuga.

Melanholija i pridaje " ogromnu, ekstravagantnu vrednost stvari, Ničemu - neoznačivom i smrti ", upravo zato što melanholici, kao oni koji su bez objekta budući da su " slepljeni uz stvar (res) " i nisu drugo do stvar; ili smrt: "... ta stvar koja oni jesu je puko ništa, njihovo ništa, smrt ". 57 Melanholija je narcisoidna, ona pridaje ekstravagantnu vrednost samo onome što i sama jeste - smrti.

Takvo je, uostalom, i osnovno svojstvo melanholičnog stanja: "... duševno se melanholija odlikuje duboko bolnim neraspoloženjem, prekidom zanimanja za spoljašnji svet, gubitkom sposobnosti za ljubav, sputanošću svakog delanja ". 46 Melanholici su potpuno nepokretni, sasvim nedelatni.

Njihova misao je spora, ako se uopšte ikada pokrene onda je taj pokret trom; ona, dakle, nije, poput misli meditativnog subjekta, " laka " i pokretna, ona nije oblak koji se raspršuje ili oduvava (vremenom); ona je " teška ", a zato što se uvek radi samo o jednoj misli u koju melanholični duh uranja toliko duboko da iz nje, u svojoj totalnoj koncentraciji, više nikada ne može da izroni, melanholija ne poznaje " smenu " i igru misli koje zamenjuju mesta krećući se različitim brzinama.

Samo se melanholik samome sebi pojavljuje potpuno jasno i razgovetno, njegova melanholija ga čuva od tame i nejasnosti.

Ali, mentalna aktivnost odvlačenja od periferije i fiksiranja u centar je posebna karakteristika onog područja uma s kojim je srodna melanholija.

Melanholija otuda stalno izaziva um da se koncentriše i smiri na jednom mestu, te da se preda kontemplaciji.

A pošto je melanholija u sebi poput centra sveta, čak i tako ona iznuđuje jedno istraživanje koje seže do centra svakog individualnog objekta ispitivanja i vodi do razumevanja najdubljih istina. " 28 Melanholija je poziv na povlačenje u sebe, poziv da se vlastito sopstvo učini centrom sveta, poziv na koncentraciju na ovaj centar.

Melanholija štiti od svakog parcelisanja i cepanja na Ja i drugo/spolja, kao i od binarnog cepanja na Ja i njegovo vlastito drugo.

Uostalom, melanholija i nije ništa drugo do odbrana od parcelisanja sopstva, ostvarena težnja ka njegovoj potpunoj koheziji.

Melanholik je, kao i bog, (a zato se melanholija i određivala kao " divinatorsko ludilo " 30), apsolutno jedno sa samim sobom.

Ako je meditiranje, po Dekartovim rečima, " koncentrisanost duha na samog sebe ", samousredsređenost koja treba da produkuje i jemči potpunu sa sobom istost usredsređenog, onda bi melanholija mogla biti ostvareni san meditiranja.

Ako je " ludilo mišljeno samo kao jedan slučaj čulne pogreške, kao jedan između ostalih i to ne najteži ", 34 onda isključenje melanholije ne pada ujedno sa isključenjem ludila; ako je " ludilo samo jedna pogreška čula i tela ", onda melanholija nije ludilo.

Melanholija zato ne može biti tretirana kao ludilo razuma nego upravo kao njegova razumnost, kao razumnost u svom čistom stanju.

Melanholija je odsustvo čina, ona je odsustvo dela.39 Melanholik je, dakle, subjekt koji nije bio i koji nikada ne može biti meditativni subjekt, naravno, ukoliko meditativni subjekt nije ništa drugo do kretanje kojim se on sam razvija, umnogostručava, menja i grana; tj., ukoliko on nije drugo do proces samoposredovanja i samotranscendiranja.

Jer, sedamnaesti vek je uveliko razlikovao likove ludila, kao što su manija, melanholija, hipohondrija, delirično umno rasulo, itd.

Ali, to što je melanholija isključena iz kartezijanskog meditiranja, nikako ne znači da ona ovde nije ponovo uključena.

Jer, " isključujući " cogito, te postavljajući na njegovo mesto res cogitans, Dekart je iz meditiranja isključio sve ono što melanholija nije, i uveo sve ono što melanholija jeste.

Nelijepa je melanholija tvoja ko zvonjava; turobni su akordi tvoji ko orgulje; sva si žalosna, sva si tužna ko veliki tjedan: nema strasti u boli tvojoj i bol je tvoja bol s nirvane.

Do sada je objavio sedam zbirki pjesama: Blitzkrieg (1990), Srebrni Surfer (1991), Mama melanholija (1996), Extravaganza (1997), Tamna magistrala, Neonski psi izabrane pesme (2001) i Svlačenje (2004).

Pa ipak, uprkos tome što je " melanholija... najuverljiviji izraz kontemplacije ", uprkos tome što melanholija " oblikuje jedan u sebi centriran misaoni svet ", svet kome meditiranje teži, u kome se odvija i o kome meditira, Dekart iz Meditacija sasvim nedvosmisleno isključuje melanholike kao one koji su bezumni.32 Dekart, dakle, odbija da se uporedi sa melanholičnima, on odbija da uzme primere koje bi posudio iz sveta u kome melanholik živi odbacujući život, držeći oči zatvorene za svet u kome živi život.