Kad, prezren od sreće i ljudskih očiju, sam samcat izgnanstvo svoje oplakujem...

Pa i oplakujem.

Nemam vremena da oplakujem neurotičnog intelektualca.

"Sakupljam gore i dolje svoj rastopljeni vosak..." "...i u njemu koga da oplakujem, na što da budem ponosan."

Da počnem da oplakujem?

Nemoj da te oplakujem.

Poslije tebe oplakujem i bol koja nas je učinila strašljivima i skrivenima.

Ja oplakujem ono što nikada neće biti.

Još oplakujem tvoj brata Adajosa, poginula junaka.

Najzad mogu da je oplakujem.

Osjećam se kao da oplakujem smrt nečeg daleko najvažnijeg u svom životu.

Pa, ja kad oplakujem, jedem.

Ne mogu jednostavno da oplakujem gubitak ove košnice.

"Nemam li razloga da oplakujem... "

Pustite me da oplakujem u miru.

Ja ga sama oplakujem kao što sam ga sama i voljela, i sada zbog Klausa, moj otac je otet od mene još jednom.