Tako sam ovde napravio priču o Hristu koji žali zbog toga što Njegovu ljubav slabo ko vidi, ali On je ne nameće, dok onaj koji je shvatio čeka da nastupi večnost i da on uđe u Hristovo Carstvo i da živi večno u tom Carstvu jer bez Hrista večnost nije ništa drugo do pakao.

Gledam sve ove stare fotografije, svaku od njih prate reči i objašnjenja, a sami taj trenutak je zaustavljeno vreme pa izgleda kao večnost.

Ok, slažem se da čitava večnost neće biti dovoljna da Ga u potpunosti spoznamo.

Ne znam čemu ta sebičnost pojedinca za večnim,,, zamislite kad bi svi bili sebični, dali bi imali večnost?

A gral nam je tu u našoj blizini, večnost nam je dana od samog početka

One su nam date za ono glavno - za našu večnost.

Znao je da ninđa ne bi trebao imati osećaje kao što su ljubav, gnev ili mržnja, ali tada, mogao se zakleti u mesečnu platu da je na trenutak kratak taman onoliko koliko je potrebno da sevne ninđino sečivo, a opet prostran kao večnost vaseljene, samo za trenutak kao da je u Lesljievom oku ugledao ljubav kako se preleva u okean tuge.

Kao da narodi sa najviše nevinih žrtava polažu najveću nadu u večnost i umetnost.

Premda nastavlja da traje kroz čivatu večnost, on ipak počinje sada.

Pristao bih da živim na zemlji čitavu večnost kad bi mi pre toga pokazali kutak u kojem nema mesta za podvige.

Kažu da vrijeme, vrijeme liječi sve, a šta mi vridi večnost bez tebe Pevam u tami one naše pjesme, suze lijem rano moja, za tobom čeznem... riječi su to posljednje snimljene pjesme " Bez tebe " Toše Proeskog

U Njemu život ima svoju logosnost i svoju logičnost, jer ima svoju božansku večnost.

Mit o " bezgraničnim mogućnostima razvoja nauke i tehnike " postaje najvažnije sredstvo sa kojim treba dokazati perspektivnost i večnost kapitalizma.

Kozmetika, kao nauka o ženi, uči nas da ova samosvršna djelatnost urešavanja u žena nema granice (peras): kosmos je žene bez mere (metron), njena je večnost tamna i loša beskonačnost; puka prolaznost (Vergänglichkeit).

Ovo je himna koju pevamo sada u periodu Vaskrsenja, a ona nam otkriva duboku tajnu, da nas je Bog sve stvorio, kako bi nam u Hristu podario večni život, i upravo je ta večnost neprolazni dan života i večna radost.

Međutim, potpuno ostvarenje njihove ljubavi, ono metafizičko ostvarenje erosa, nebesko venčanje, jeste tek u njihovoj smrti, a ta najdublja sjedinjenost ne predstavlja privremenost već večnost, pa time i besmrtnost.

Ako neko želi smrt, znači da želi besmisao a želeti besmisao kada mu je na raspolaganju večnost, istinitost, blaženstvo i blistavi smisao i radost postojanja znači biti u dubokom neznanju. da bi se oslobodio od tog neznanja neophodno je osloboditi se lažnog ja (anahkare) koji je sam koren tog neznanja.

Posle toga su se sekunde pretvorile u večnost.

Razumeo je da Bog ne muči večno, da se iza takvih muka nalazi večnost.

Drugo, pošto niko ne voli da je čitavu večnost zarobljen u prepunom liftu, time joj pokazujete da saučestvujete u njenoj nevolji.

Zauvek zastali pred jednom mišlju koja se ne " pomera ", koja se nikada ne menja, zauvek vezani za trenutak koji ne prolazi, melanholični nisu samo zakovani za prošlost, nego od te prošlosti, zato što ona ne prolazi, čine i svu sadašnjost i svu budućnost koje, tako, padaju ujedno; od te prošlosti/sadašnjosti/budućnosti koje su isto i koje su, otuda, " ispale " iz vremena oni čine večnost.

U melanholičnom svetu " iskrivljenog vremena ", trenutak je predimenzioniran do džinovskih razmera, on je progutao sve vreme, postao je neprolazan, preobražen je u večnost.

Kao jabuka koja pada sa otežale i okićene grane, brzo, na zemlju o koju će se razbiti, tako smo i mi nekada pali, brzo premda se to nama činilo kao čitava večnost na čvrstu zemlju o koju su se razbila sva naša sećanja.

I ako " barokno umetničko delo ne želi ništa drugo osim da traje, pa se celim svojim organizmom okreće večnom ", onda barokna umetnost ispunjenje svoje najvažnije želje, koja želi večnost, zadovoljava u res cogitans, u mišljenju koje je zaustavljeno, koje je zapalo u neživu sebi istost, i koje je tako, kao nepromenljivo, postalo stvar, kameni spomenik koji se podiže na jednom mestu sa koga će zauvek, večno trajući, spominjati na usmrćeni život mišljenja.

Pa se tako, jednog dana, i Radoje Bakrač, mali čovek a glavni junak romana, koji se za života nije pitao ni o kakvom smislu, niti da li banalna svakodnevica obećava istu takvu večnost, obreo pred vratima samosaznanja.

Razočaran i umoran, iz Beograda odlazi u Sarajevo i piše uglavnom drame, bajke i povijesne tragedije: Velika nedelja, Tuđinče, Kneginja od Tribala, Tomaida, Nahod, Večnost te ispovijest o povlačenju kroz Albaniju, Devetsto petnaesta.

Plavo upućuje namirnu i uzvišenu večnost, koja je nadljudska.

Ono što je ispred, ostaje zauvek ispred, jer nema velikih naroda bez nedostižnih ciljeva, a večnost je muka u kojoj ni jedno pitanje nije bivše.

Naš drugi primjer: Kant, u dijelu svoje Kritike parktičkog uma tajanstveno naslovljenom sa O srazmeri čovekovih saznajnih moći koje su mudro saobražene njegovom praktičkom određenju, odgovara na pitanje da što bi nam se desilo kada bismo dobili pristup području noumenskog, Stvari u nama: Međutim, umesto spora koji sad moralno nastrojenje ima da vodi sa sklonostima, u kome se posle nekoliko poraza ipak postepeno može steći moralna jačina duše, pred očima bi nam neprekidno bili Bog i večnost sa svojom strahovitom veličanstvenošću (...) to bi se većina zakonitih radnji događala iz straha, samo malo njih iz nade, i nijedna iz dužnosti, a moralna vrednost radnji, od koje jedino zavisi vrednost osobe i samog sveta u očima najviše mudrosti, uopšte ne bi egzistirala.

Ono jednostavno ističe večnu superiornost Tvorca nad svetom koji je stvorio, besmrtnost čovekove duše i ograničeno značenje materijalnog sveta; ono ovaj privremeni život posmatra kao pripremu za večnost.