Mozda znam kako su ziveli gladijatori i da jedna noc moze biti vecnost.

pali andjeo, koji po pravilu jebe jeza u ledja na zemlji dosade i pojavnosti, sa uvek novom u nizu nedovrshivih Objava, u vechnom krugu ponavljanja (jer ko jednom udje izlaska mu vishe nema); poslanik koji u svojoj vernosti gospodaru i revnosti dolichnom svojem redu, sa djavolom doslednoschu pokushava da obavi inicijaciju Objave, ischezlu zajedno sa bogom da je vishe nema, sa bogom koji je josh i pre samog anjelovog otprema i odlozenog prispeca na zemlju i sam nespretno aterirao na istu odrekavshi se vrhovnog svojeg bozjeg preimucstva da NIJE Chovek, slomivshi tom priliko vrat i rebra da bi postao olichenje ubogog zemaljskog - sto mu se i pored svih peripetija dojmi (zapravo nije siguran, kao choveka izjeda ga crv sumnje) i zbog sada svojih ljudskih cudi gordosti i ponosa ne dozvoljava bivshem izaslaniku da odahne dushom i da shvati; mada neguje i vrcavu samilost prema njemu zbog kojeg ischitava sve njegove pokushaje Objave chesto na ivici odavanje svoje infrenalne tajne. izaslanik za to vreme-vecnost menja oblike, traga za praObjavom i pokushava povremeno da stupi u kontakt sa sada samo nalogodavcem, nekada voljenim gospod bogom; ne uspevshi da ga pronadje, i dalje veran i revnosan, uzdize ga povremeno apologijama i palimpsestima odsustva Objave (tu bi mogao da se pojavljuje u duhu i telu gnevnih pravednika luthera (ili kinga) ili tome akvinskog, mada ima tu i daha kafkijanskog mehanichkog poshtenjaka); u drugim, pak, oblichjima i vremenima-vechnosti razdiru ga bes i mrznja prema ischezlom, chija mu sveprisutna sablast hara i pljachka snove, trujuci mu srce otrovom koji sobom nosi, u ovom sluchaju pravednih gnevnika nietsczhea ili artauda.....

Stanje u kojem nemamo sta dodati, niti sta oduzeti je potpunost.Moze biti definisano, a i ne mora.Ako to stanje oslikavamo recima nece nam ga one docarati, nego energija koju tekst nosi sobom, odnosno naboj izmedju ispoljenog i ne-ispoljenog u trenutku pisanja istog.Nase vidjenje vremena i prostora odredjuje stanje.Ako kalkulisemo u bilo kom smislu, to je delovanje iz uma. " Osecaj " (stanje) kada ne postoji sumnja, zelja, patnja, delovanje, ne-delovanje, dakle stanje izmedju oblikovanosti i bezoblicnosti je tkz. " vecnost ", ili postojanje u izvoru.Planiranjem, sracunavanjem.analizom toga stanja, mi boravimo van njega.Izvan svih vezanosti jesmo tek tada kada sveukupno delovanje prolaznosti nema uticaj na nas.Obitavenjem " pod staklenim zvonom " je vrlo nepopularno.Od nase malenkosti nas uce da je ono stetno za nas, te imamo stecene predrasude o tome, ali posto je sve relativno tako je i ovo.Sve zavisi na koji nacin percepiramo to " stakleno zvono ". Ako je nase vidjenje toga, " staklasto " i " zvonasto " onda to nije to, ali ako je nasa percepcija, izvan svih vidjenja, upravo tu, a u isto vreme van svih stvarnosti to je onda nase " stakleno zvono ", ili onaj koji prolazi kroz sve i ono sto kroz sve to ima svoju prolaznost.Prozirnost, vanvremesnost, prhkost, a opet formiranost u nekom smislu (u smislu trenutne uslovljenosti zbog okolnosti koje jesu). Svejednost... jednost... nepostojanost, a prisutnost, sve to ukazuje na to da... da nema resenja, jer bilo kakvo oblikovanje, forma, kpnceptualizacija stvarnosti vodi stazama uma.Vecnost je neposredna, iznenadna, spontana, autenticna... vecnost je, znate vec, onaj osecaj... vecnosti... koji nije osecaj... nego stanje...:) Biti to stanje jeste Bushido, a vec u sledecem trenutku nije... jer ako prijanjamo za prolaznost, to je vec identifikacija, a identifikacije, ili poistovecivanje sa necim, odnosno uzivljavanje u to, to vec nije to stanje...;)

Za jedno malo dete, 80 godina je jedna vecnost, pa ipak ono se vremenom menja i postaje covek (starije pre svega u odnosu na samo sebe).

Nije potrebno nigde da zurimo, tu smo, gde smo, jednom kada potpuno stanemo, vecnost ce progovoriti iz nas, tisinom, koja se cuje.......... Ommmmmmmmmmmm...:)

Sto te kuci nema cela vecnost prodje Bolestan je rece nece ni da dodje

U krugovima samsare bilo je previse patnje, suvise nas je bolelo, ali bilo nas je, tu, gde krug prestaje, prestajemo da budemo mi, prestajemo..... svesnost...... sveukupno znanje.Ono je dovoljno samo sebi, bez teznje, bez mogucnosti odbacivanja, neutralnost, vecnost.... Iz trenutka u trenutak u praznini, sjaj osnove, nema vremena, nema prostora.... prosireni izvan svih granica... slobodni... da li ste spremni............ biti svedoci samih sebe, bez ikakvog smisla i logike, onaj koji zna, apsolut, jedan, ili birate dualnost, zivot materijalno ispoljenje svesnosti, rast, instrumental, kroz koji svesnost svirajuci plese svoj evolutivni ples... a s tim u vezi i svekolikost patnje i dogadjanja, uzrocno posledican sled trenutnosti u svom toku... i mogucnot da tecete.... Sta mislite? Da li je sve proces bez pocetka i kraja, dragi moji, ili apsolut, odnosno vakum koji u svojoj savrsenosti, jeste, ali ne sadrzi, jer ne zna za smisao, vec u svojoj bitnosti jeste vecno potpuno, znan, sam sebi dovoljan, sveprisutan, konstantan.... Zivot - revolucija, svesna evolucija....:)

Proces koji je tezeci da se ubrza toliko usporio i zamislite, tek tada kada je zastao on je postao, nestao u svom nepostojanju, izgubljen za sve i svagda, a najpre za sebe, a ostvaren u vecnoj jednosti kao prapocetak i kraj svega, srediste oko kojega se sve obrce stvarajuci iluziju zivota, evoluirajuci svesnost, kroz bezbroj zivota, kako bi ona osigurala svoje nepostojanje u postojanju, potpunost u svojoj nepotpunosti, savrsenstvo u svom nesavrsenstvu i vecnost u svojoj prolaznosti... I sta da vam kazem, kakav je osecaj, cudan... upravo pokusavam da prepoznam sebe i zamislite, nema me, pitam se, ko je to u stvari sve vreme bio... Verovatno uvek neko ko je trebao biti, kreirati taj jedini trenutak iz koga ce jednom izrasti to nista sto sada i ovde zauvek jesam... Dok nista zagledano u sve budnim okom prati dogadjanje, to sve kroz nista vidi da nas nema, dok zapravo jesmo ova iluzija zvana zivot...:)

Hrabrost, neustrasivost, ziveti oci u oci sa smrcu, stanje bez misli, sada i ovde, pobeda nad umom pa tako i o fikciji koju stvara ego, samim tim izmestamo se iz stanja iluzije ulazeci u vecnost, odnosno zivljenje trenutka na najbolji moguci nacin.

Da li nam misli odvlace paznju, da li nam osecanja magle pogled na ovaj jedini trenutak, kroz koji zraci vecnost, vapeci iz nas za nama takvima kakvi jesmo u svojoj sustini, ili smo jednostavno, to, neizrecivo bice, koje je svesno uspelo stvoriti harmoniju, pretacuci iz segmenta vremena u segment vremena, potpunost, ne cineci nista, a ipak neprekidno tekuci u procesu univerzlne prirode stvarnosti i postojanja samim tim van njega, jer " bivstvovanjem " u sredistu prevazilazimo pojam vremena i prostora.

Valja imati ciste ljudske hrabrosti da se sve privremeno napusti da bi se vecnost dobila. Bez rizika nema vere Mogu li shvatiti Boga objektivno, onda ne verujem.

U tolikoj sam kolotecini bila kad sam pristala bez pogovora na trcanje - koje inace ne podnosim: D I tako mi krenusmo, misleci da ce to biti neko lagano trckaranje od pola sata na trim stazici, oko nje, uz eventualno neke vezbice posle, medutim to se sasvim spontano i lagano razvuklo na trcanje u cugu kroz neke nenormalne sumske terene, uzbrdonzibrdouzbrdonizbrdo - vremenski nemam ideju koliko je sve to trajalo, meni se cinilo kao vecnost, haha.

Kazivala bih vam i nadalje o ljubavi nemustim jezikom prosipajuci reci potaknuta iznutra.Duboko je dozivljavajuci svako na svoj isprojektovani nacin ucinilo se na trenutak da smo dotakli Boga i stali zateceni.Sve je utihnulo.Ljubav se umorila, zastala, osvrnula, laganim korakom nastavila svojim putem, kada je uvidela da srca nisu dovoljno otvorena za nju.Te nema gde da se ulije.Niti je se bezrezervno prima, niti joj se bezuslovno predaje.Sapnula je tiho nezno kao ljubavnica kraj uvca, dok su trnci prolazili kroz telo, to nije ljubav, to nisam ja, i napustila predeo da opet zarudi jednog iskonskog jutra, kada svici polako usniju san, a ptice pevacice zacvrkucu svoju jutarnju pesmu okupanu rosom i milijucim zracima sunca, koji svojom toplinom nagovestavaju da smo spremni.Tada ce nam izlazece sunce nagovestiti stazu, gde je jedini uslov istnska duboka predaja.Da li cemo prepustajuci se i iskreno verujuci, spoznati ljubav, kroz nekog ko tece u nas i ka cemu mi treperimo, to zavisi koliko od nas, toliko i od te osobe.Da li cemo istovremeno dotaknuti neciju dusu i biti taknuti, biti neciji trenutci potpunosti ciji smo mi odgovarajuci delovi svakog trena, pitanje je karmicke predodredjenosti, a na nama je da osvestimo sebe u svemu i prepozanamo kada to jeste.Nema ulaganja voljnog napora, u ljubavi sve je slatka neizvesnost, koja ako dovoljno ne zaboli, utoliko nije, a tek tada jeste vecna potpunost, sreca, blazenstvo, extaza.Vatromet koji se ne moze recima opisati, to se mora iskusiti.Ona je neizvesna, spontana trenutnost, etericnost u njoj je sadrzan ekstrakt zivota.Kada je dozivimo tek tada zivimo. Ona ima sve karakteristike sadasnjeg trenutka.Ona jeste utoliko vecnost, ukoliko mi jesmo zaokruzili sebe u svojoj celovitosti, ili ukoliko jesmo tvorili krug sa svojom drugom " polovinom ". Kroz nju mi saznajemo, prosirujemo svoje vidike, prisecamo se lakse onoga sto smo oduvek znali, a ipak zaboravili, bivamo ono sto smo oduvek bili, svest jaca, evoluiramo.Stazom ljubavi smo spontano stigli na vrh, nasa " Everest " teznja je ostvarena, spoznali smo prazninu kroz dozivljaj potpunosti.Zagrlili smo vecnost, mi jesmo svesnost na svom putu nadgradnje.Postoji krivudava staza sa druge strane planine.To jeste precica.Njome se brze i lakse stize kao i svim precicama, ali je strmo, okomito i opasno, uvek oci u oci sa smrcu.Kontinualna izlozenost neizvesnosti dogadjanja iz momenta u momenat.Tada je nase srce otvoreno da prima i preda svekoliko ljubav bez uslovljenosti.Zato dragi moji, hocete li stici do vrha, ili iz podnozja, ili sa nekog udobnog i privlacnog proplanka, posmatrati sve, to je ono sto zavisi od vas.Samo sa vrha planine nas uvid je jasna slika onoga sto vidimo, sto smo nize, odnosno blize podnozju, nasa slika biva izoblicena i nase vidjenje pri tom iskrivljeno, a percepcija nepotpuna.

Ono što je za vecnost sazdano da slavoslovi tvorca, postaje oruđe đavola, koji koristeći palog i ogrehovljenog coveka« pre-sazdava »svet, na svoju sliku i priliku i vrši prepravku Bogom stvorenog poretka,« stvarajući »preko njemu podcinjenih ljudi tzv.« Novi svetski poredak ».

Mnogo prepreka ce se naci na nasem putu nicim izazvane, ali bas zato stvorene, jer je nasa vera u nas tolika da nam je veoma tesko shvatiti da mi uopste ne postojimo da smo samo jedna nakaradna tvorevina koja egzistira zahvaljujuci nasem sveopstem ubedjenju da je zivot upravo takav kakav u globalu jeste, ali to nije zivot.Ziveti u pravom smislu reci je bivati u svojoj pravoj prirodi, koja je upravo suprotna ovoj o kojoj vam govorim i gotovo tesko je opstati kao takvo bivanje, jer je " global " stvoren kao takav da je negira i drzi neaktivnu.Mi smo tokom svoje svakodnevice preokupirani nasim nadolazecim problemima opstanka na ovoj planeti i nemamo vremena da osmotrimo to " bice ", koje samo strpljivo ceka momenat da vrisne.Ipak postoji dovoljno trenutaka u zivotu kada imamo mogucnost da spoznamo svoju pravu prirodu i da zaplivamo tom rekom, uzvodno, uprkos svemu sto tok nosi nizvodno.Svakako da nista nece pasti s neba, niti cemo dizuci sve cetiri u vis resiti ono sto nam nosi noc, sto nam nosi dan, ali ako osvestimo za pocetak ono sto nam se desava, ako uvidimo na koji nacin cemo ono sto ne znamo nauciti, ako razumemo koja smo to mi karika u lancu ovoga Univerzuma, onda smo vec na pravom mestu, a ovo ostalo ce doci samo od sebe, kada nasa upornost, doslednost, odgovo rnost, principijelnost i naravno neustrasivost hrabrog srca dodju u prvi plan.Zato ako jos niste zaplivali rekom bez povratka, sad jeste pravi trenutak za to, jer vreme, ne ceka, ono tece, a mi smo uvek u zakasnjenju u odnosu na to, zato sto pre dosegnimo vecnost i oslobodimo se svih okova koje vreme i prostor tvore.Naprosto budimo ovaj trenutak vecnosti koji upravo jeste pa makar kakav nam on delovao, bitno je samo da ga spoznamo.Na taj nacin cemo prestati da vezemo nove cvorove, a oslobodjena pohranjena energija koja bude navirala izlazeci na povrsinu dogadjanja bice posvedocena i rasplinuta.Jednom kada ne ostane nista, kada nestane onaj ko je i ono sto jeste i ostane samo svedocenje, prava priroda stvari ce zablistati u punom sjaju bez potrebe da bude, jer vec odavno jeste, bas takva i nikako drugacija...

Zaokupljeni, navirucim secanjima, pod velom nostalgije za prosloscu i izgubljeni u velelepnim, beskrajnim planovima za buducnost, mi gubimo kartu za vecnost.

Uvek zelimo da svaki svoj dan, sat, minut najbolje moguce iskoristimo u zivotu.Na pocetku su to nase zelje koje zelimo ostvariti ako je moguce, kasnije pokusavamo relizovati nase snove na ovaj, ili onaj nacin, a tek mozda u nekim zrelim godinama shvatimo da nam izmice iz ruku sve cega god se latimo uz osecaj nedostatka vremena, jer Boze moj, pa vec smo toliko i toliko godina, dok sve to u mladosti drugacije izgleda, ono kao ceo zivot je pred nama mozemo jos sebi dopustiti neki laganiji tempo.Medjutim to je samo nase poimanje vremena u zavisnosti od toga koliko smo uspeli osvestiti apsolut u sebi.A koliko nam je to uspelo mozemo da vidimo po tome kako se mi osecamo, da li smo u raskoraku sa vremenom u odnosu na to sto bi zeleli proziveti, ili smo zadovoljni trenutnim bez obzira na to sta nam se desava.Sve to mozemo jednostavno proveriti pomocu dva parametra, a to su prihvatanje i duboka predaja.Poistovetimo se sa tim osecajem, stanjem, duboke predaje, i prihvatanja naizmenicno u odnosu na to sto zelimo preispitati i odmah ce nam biti jasno, gde se trenutno nalazimo na svom " putu ", koliko se lazemo, ili slazemo.Koliko uspevamo duboko da se predamo tom necemu i to da bezrezervno prihvatimo toliko smo uspeli, cim postoji neki otpor u vezi necega trebamo na tome da se zadrzimo i razresimo to usmeravanjem paznje sve dok ne stignemo do uzroka tog otpora, teskobe u odnosu na to.Znaci, imamo ovaj trenutak, svesni smo ga, on je.... misao... osecaj... senzacija... meditacija... osvestimo... ako postoji neka hrapavost u vezi toga ulazeci u taj osecaj sve dublje pokusavamo pronaci samu sustinu problema, koji nam stvara anksioznost koju ako odmah ne resimo postaje zapis u telu u vidu zategnutosti, neki problem u vidu neceg hronicnog sto ne uspevamo resiti, nego gde god prepoznamo nesto slicno, mi zapinjuci nastavljamo dalje nesvesni sustine problema i zbog cega do toga dolazi da uvek zapinjemo na istom mestu, ili se manifestuje kao neka bolest kada vec uzme maha.Sigurno je sledeci pitanje kako postati bolji, kvalitetniji, kako uspeti kao jedinka, individua, koja ce se na svom vrhuncu samo rasplinuti? Svakako najpre moramo biti samokriticniji, dovoljno svesni i odlucni da pogledamo sebi u oci i da ne uproredjujuci se sa bilo kim u smislu toga da odustanemo cim uvidimo na tudjem primeru kako to sve bas i ne funkcionise i da cemo na taj nacin mnogo toga izgubiti, izgubimo volju za daljim napredovanjem.Svaki i minimalni pomak je dostojan nase paznje i hvale, i svaki taj pomicaj ce nam ukazati vec u nekoj sledecoj situaciji koliko smo spremniji nesto prihvatiti, ili se bezrezervno predati, ako ne bas bezrezervno, ali sa mnogo vise entuzijazma, vere u to, nego li pre.Zato i naglasavam da sve pocinje otprilike tamo, gde u stvari i zavrsava, a to je sa dubokom predajom i prihvatanjem onoga sto jeste kao takvo, bez vezivanja za to, jer vec sledeceg trenutka to je proslo vreme, a ako spoznamo ovaj trenutak koji jeste u pravom smislu te reci, sustinski, mi smo sada sama vecnost.

Dakle, spoznajom tog procesa promenljive, bez pocetka i kraja, beskrajnom mogucnoscu prebivanja u vecnom trenutku, ziveci ovaj momenat sada, bas takav kakav jeste, nama su vrata za svagda otvorena, jer smo pronaslji kljuc u vremenu i prostoru, kako da budemo vecnost.

Estetski covek ima trenutak, eticki pobedjuje u istoriji, a religiozni covek ima vecnost. "

Bilo na sta da usmerimo misli mi smo omogucili " bolesti " da se razvija, da napreduje, Svaka bolest u korenu je vezanost za misao.Da bi se oslobodili svih bolesti moramo um dovesti u red. " Koristiti um da biste stigli do ne-uma, koristite vazanost da biste bili ne-vezani. " (Jagju Munenori) Ako razmisljamo o tome da nesto potisnemo, to je samo po sebi opet vezanost za misao.Zapravo bolest je obuzetost mislima, ali ih mozemo upotrebiti da ih se oslobodimo. " Klin se klinom izbija ", tako kazu i ne lazu.Napustanjem misli dolazimo do stanja ne-misli, na taj nacin je ustvari upotreba misli " ne-misao ". Uspemo li da " upotrebom misli " potisnemo " bolest " (misao za koju smo vezani, opsednuti), tada ce nestati i misao-bolest i misao-lek i na taj nacin smo oslobodjeni.Dakle, isto tako ako zabodemo klin na mesto gde je drugi klin zaglavljen izbicemo ga i on ce izaci napolje.Kada je prvi klin izvadjen i ovaj drugi koji smo koristili ce isto tako ostati van mesta na kojem je bio zabijen prvi. " Prosto ko pasulj ", ali opet " zasto prosto, kad moze komplikovano ", to je igra uma i tu nastaje tkz. " bolest " srediste svake nase buduce patnje, koja je ustvari prijanjanje, vezanost za misao, identifikacija s njom. " Kada se oslobodite bolesti, u umu nece preostati ni misao koju ste koristili da potisnete bolest.Ovo je " upotreba misli da bi se stiglo do ne-misli ". Misao o potiskivanju bolesti moze biti vezanost za tu bolest, ali sa tom vezanoscu bolest se potiskuje i tako se gubi sama vezanost.Ovo se zove " upotreba vezanosti, da bi se bio ne-vezan ". (Jagju Munenori) Sve u svemu, dragi moji, reciklaza, " upotrebi ovo, da bi se oslobodio onog " i tako vrtimo sve u krug, " cili i zdravi " na " putu za vecnost ", jer " ipak se okrece ".

Te kolicine peska koje koriste za odbranu od vode, Dunav u sebi sadrzi u milionima puta vecim kolicinama i kao da se podsmeva svojim mutnim razigranim talasima, zapljuskujuci ih i izazivajuci paniku kod branilaca, iscrpljenim od napora i igledanja u vodu sto samo jednom kraj njih prolazi i odlazi u vecnost, do nekog mora i okeana u neprekidni tok kruzenja materije na Zemlji.

Vecnost otvara prolaz istini van vremena i prostora da deluje kroz nas ako smo iskreni u komunikaciji, kako posmatrajuci sebe i komunicirajuci sa sobom odnosno sa sveukupnoscu, tako i komunicirajuci sa drugima odnosno delicima jedne iste celine, koja je u svim njenima delovima u potpunosti sadrzana, samo je pitanje da li su steceni uslovi da je se ispolji.

Sta je ono sto nam daje snagu u izvesnim momentima da ulozimo energiju u prolaznost i ovekovecimo na taj nacin da nam to usmerava zivot.Negde u nasem telu duboko ukorenjeni utisci vracaju nas upravo tamo gde smo u neznanju ostali nerazreseni.Zivotne okolnosti nas upucuju na to da je sazreo trenutak da ono sto negde duboko u sebi slutimo i pocnemo da zivimo, kako bi se oslobodili otpora koji nismo uspeli otkloniti u proteklom periodu.Ako mislimo drugacije to je pogresan stav, te na taj nacin necemo ni ovaj put uspeti otici dovoljno duboko da iskorenimo ono sto nas vezuje za ovaj trenutak koji ce se kontinualno ponavljati sve dotle dokle god ne budemo dovoljno sagledali sebe kako bi to razumeli.Sta prakticno mozemo da uradimo? Da budemo dovoljno svesni sebe i onoga sto nam se dogadja.Ono sto nas oslobadja vezanosti je paznja na tome sto se desava.Da li ce se to uspeti sagledati iz " prvog " puta, ili cemo samo sagledati otpore koji sacinjavaju problem koji treba resiti nije toliko vazno.Vazno je da mi sagledamo sebe i sve nedostatke koji nas ometaju u tom.Ne mozemo ocekivati da se vezanosti oslobodimo same od sebe, ili ce to biti suvise dugotrajan proces, pa ko ima vremena i para nek " ide dalje za iste pare ", a ko je spreman da ulozi ispravan napor da nesto ucini po tom pitanju onda neka krene u sve to ne sirom otvorenih ociju nego unutrasnjim vidjenjem i razumevanjeg svega sto se dogadja.Sklanjanjem " nepozeljnog sebe ", levo i desno, ili ti guranjem pod tepih, postacemo samo bleda imitacija noja kada zabija glavu u pesak, ubedjen da je spasio sebe i svoj zivot na taj nacin, sto nikako ne zelimo.Zato, pokusajmo sagledati stvari bas onakve kakve jesu upravo sada i razumimo to sto nam u prolazu signalizira da je vreme da te okove zbacimo.Pogresno je ocekivanje da je za sve sto nam se desava odgovoran neko drugi i da taj treba da se promeni, jer niti mozemo menjati druge, niti oni nas, a okolnosti su tu da nam ukazu, a ne da ih menjamo izvana, nego da laganom promenom sebe izmenimo i njih.Zato zapamtite nije nam zivot kriv sto je bas takav kakav jeste, nego mi sto ne umemo da izbalansiramo ono sto jesmo u odnosu na ono sto jeste i okrecemo sve u pogresnom smeru.Da bi bili u " toku " neminovno je da smo u ravnotezi, a ravnotezu cemo pronaci u razresenosti od svega sto nas veze za ovo, ili ono sto je prolazno, a to su svi ti otpori koji se javljaju, a mi ih ignorisemo.Dakle, dovoljno je pogledati se u ogledalo i zapitati se: " Sta je to sto vidim? Ko sam to ja? Sta je ono sto sacinjava to ja? Da li to ima svoje korene u vecnosti, ili u prolaznosti? Ako je ovo drugo, vreme je da nesto ucinimo.Ne, od ponedeljka nego odmah, jer vreme ne ceka, ono prolazi, a dostici vecnost nije tako lako.

Nama taj trenutak traje gotovo vecnost, a u kosmickim razmerama za nama ne bi sevnula ni varnica koliko kratko trajemo.

Ako se svaka sekunda naseg zivota bude bezbroj puta ponavljala, bicemo prikovani za vecnost kao Isus za krst.

I cekam ja kao vecnost da cujem kako peva

I samo cu zeleti da nam se vecnost uplete u poljupce.

Pa imamo celu vecnost pred nama zar ne

Bili su nebeski, uzviseni, vezani za Kosmos, zvezde, vecnost.

Trenutak opcinjenosti, ali sve je to negde daleko...... Buka.... Cujem, ali ne reagujem..... Pozdravljam istinu.... nistavna, ali ispunjena... koji zvuci, ritmicni otkucaji srca... gipko telo se krece u ritmu, a ipak mirno naizgled... tece kroz uvu dimenziju... mental koji sniva, svesne snove... projektujuci se u postojanju.... Pozdravljam tisinu, ne znam da li su ove reci dovoljne da je opisu, ali cujem dok mislim u tisini... potpuna praznina, koja svesno zna da nije..... nistavilo... svega sto tece, a opet je njegov savrseni deo.... ispoljenje... iluzija, bez koje postojanje nije sustvo... Da, pozdravila bih tisinu.... jos jednom na ovaj nacin... i utihnula.... bez zelje... da govorim... ikad vise..... ponovo rodjena... ali gola, sirovo senzualna, staticno progresivna... treperenje iskre... koja sabijena... tek izvire u ono sto jeste vracajuci se tamo gde zauvek nije... vecnost..