Uzrok toga je isti - odbacivanje Boga i zaboravljanje Neba i večnosti.

Slavljenje Boga i Božjih Ugodnika: Anđela, Apostola, Proroka, Mučenika, Svetitelja, Prepodobnih i svih Pravednika, jeste naš hrišćanski pravoslavni životni stav, kojim ispovedamo veru svoju u pravi cilj i smisao našeg ljudskog života i ovde na zemlji i u večnosti.

Ja koje " personifikuje " stvar, u skladu sa logikom barokne alegorije, otuda, samo treba da naglasi da je reč o lešu jednog Ja, koje je, zarad večnosti njegove smrti, lišeno života, lišeno samoproizvodnje, samoobnavljanja, večnog samo-porađanja.

sve što ti život uskrati pretvori u prednost, suočavaj se bez straha, puštaj se, neka te nosi struja, ma ništa nije vredno očaja, bože, kako žalim samoubice, koliko mladosti i lepote je nestalo samo zato što se u času slabosti poveruje u žar neponovljivosti, upamti, nema kraja, uvek postoji neki prozor, makar mali otvor kroz koji se može namignuti sebi od pre, i nije važno kojim redom ti se u životu dešava sve to što ti je namenjeno, momče, slušaj me dobro, zajebi hronologiju, sve što ne dobiješ na početku čeka te na kraju, sve što si zgrabio preko crte moraćeš dvostruko da platiš, sve, baš sve je tako kako je jedino moglo biti, za samo nekoliko decenija sve se obrne, i nema više naših malih večnosti sa početka.

Poklonjen mi je jedan delić večnosti.

Član 3. - Verujemo da je sveblagi Bog predodredio za slavu one koje je izabrao od večnosti; a koje je odbacio, njih je predao na sud, ali ne zato kao da bi On hteo na taj način jedne da opravda, a druge da ostavi i osudi bez uzroka.

Melanholici naime, i jesu oni koji su izvršili taj čin izdaje, koji su " porekli objekte i označitelje u onoj meri u kojoj su ovi identifikovani sa životom ", 56 koji su umrtvili sam život, zarad večnosti nepromenljive Istine.

To, međutim, što je melanholična " misao " u paranoidnom samoidentitetu, što se sebe čvrsto i nepromenljivo drži, što je sebe usmrtila skamenivši se u večnosti; ili, najprostije, to što ova " mrtva " misao, kao i sve što je mrtvo, ne zna za vreme, za preobražaje koje ono nosi, ne znači ništa drugo do da ona ne zna za postupak meditiranja.

Sam teološki uvod započinje govorom o Presvetom Trojstvu: Staše Bog u Trojstvu jedan, Otac, i Sin, i Duh Sveti, parvo stvorenja, u večnosti svojoj napunjenim blažen načinom.

Dakle se promini? ne; nego onomu, ča u večnosti odluči, gdi ni promine, u vrimenu da početak: i tako najparvo četiri stvari učini, t. j.: 1. Vrime, 2. Nebo goruče, ili gorinje, 3. Narav Angelskin, 4. I spravnost telesnu; što u pismu zovu naučitečji, primam materiam. [ 43 ] Nadalje piše o protološkim temama: anđelima i stvaranju čovjeka, o padu anđela i padu čovjeka, raju zemaljskom i grijehu; kao i o eshatološkim temama: o raju, paklu, čistilištu i limbu.

AKADEMCI I POLITIČARI Umesto za romansirane biografije ' moralnih vertikala Srbije ', dr. Ljušić se opredelio za princip, pet minuta večnosti za (skoro) svakoga.

Ne saobražavanje Bogočoveka Hrista duhu vremena, nego saobražavanje duha vremena duhu Hristove večnosti, Hristove bogočovečnosti - to je jedina istinska misija Crkve Hristove u svetu, Crkve apostolske i pravoslavne.

Zbog toga je veoma korisno čitanje i razmišljanje o smrti, o Strašnom Sudu, o nesrećnom bivstvovanju grešnika u paklu, o prolaznosti života i o beskonačnoj veličini večnosti.

Umetnost oduvek želi da dočara nevidljivo i nedohvatno, i da naš svakidašnji život, prosečan, anoniman, nikakav, upravo onakav kakav je proživeo i Radoje Bakrač, odmeri prema autoritetu večnosti koja nas prevazilazi.

Čime ćete se vi hraniti u večnosti, kada ste se ovde naučili zasićenju jedino veštastvenom hranom i veštastvenim nasladama, kojih nema na nebu?

Čime ćete se vi hraniti u večnosti, kada niste okusili nijedno od nebeskih dobara?

Šestog marta (6.3.) ove zemaljske godine PIPSCHIPS VIDEOCLIPS, grupa cirkusanata iz svemira i manekena duraluminijuma, posetit će u sklopu turneje " Kosmički rodeo na zvezdi repatici ", vašu varoš, taj beli Zagreb grad, te ispuniti martovsko veče zvukovima večnosti i svetlosti, a kosmonaut Šinec će snagom uma da savija kašike i opravlja lance na biciklima.

Oholi, oni ne strepe od večnosti.

I sve naše zasluge na Zemlji vidi Gospod: da li se samo zbog sebe toliko trudimo ili zbog večnosti...? Niko ne zna kada će doći vreme Velike Žetve Gospodnje Sveopšte vaskrsenje...

Sa zbirkom novela Olive in sol (1983) ulazi u istarski pripovijedni prostor, proširujući ga zatim romanima Šavrinke (1986), Oštrigeca (1991) i Zrno od frmentona (1993), kao i sa zbirkama novela Kažuni (1990) i Veter večnosti (1989).

Otac Sinu, a Sin, i Otac Duhu Svetom, u istoj večnosti pričestvuje, ili podaje sve bitje, ili esenciju svoju [ 60 ] Već je ranije spomenuto kako je Glavinić obilato koristio patrističke izvore, osobito Augustina, tako i ovdje možemo vidjeti usku povezanost s njegovim trinitarnim naukom. [ 61 ]

Da bi se uopšte bilo u oblasti koju zahvata opklada neophodno je postaviti pitanje spasa, pitanje večnosti, pitanje smrti ljubazne, svete, u kojoj se otac gubi samo da bi se pronašao Otac.

Jednog dana sve će doći na svoje, to znam, ali prethodno bih morao da nađem malo vremena da umrem, i ispunim još par rubrika u formularu Večnosti, tako da baš ne vapim za tim danom...

Sve što nema bogočovečanske Pravde, Istine, Ljubavi, Večnosti, nije pravoslavno.

Ej, ti zaboravila sam ti ime na poslednjoj stanici ludila Čuj me Kroz krvotok mi poezija teče neko je rekao život mi pesma A tebi a meni Pospane oči na pločnicima večnosti piju, misli nam bdenje odnose i bolesna jesenja noć u umiranju nađe lek

Samo kroz Krsnu Žrtvu Hrista i blagodat Duha Svetoga, koji deluje u Crkvi, čovek može da ostvari svoje istinsko prednaznačenje - da u večnosti postane bog po blagodati.

Otac, i Sin, i Duh Sveti; Sin od Oca u večnosti, u istoj naravi i po načimbi pameti izhodeć [ 76 ] Ovdje je također prisutan uobičajeni okvir za govor o Trojstvu, gdje Bog čuva središnje mjesto u osobi Oca, Isus Krist je jedna od tri božanske osobe, iste naravi i biti.

Ovaj pristup Sinu Božjemu razvija i dalje, te nastavlja govoriti: da Sin Božji, t. j. druga persona Svetoga Trojstva, ki u večnosti od oca bi rojen, u napunenju vrimena, bi na ovi svit poslan i po na učenju Angelskom silom Duha Svetoga upultise, i ne sobstvo, ili personu; nego narav prava človičansku od čiste porodi se divice i tako pravi Bog, i človik nareče se, koga Stvoriteljem a ne stvorenjem zazivamo, ter u večnosti prez matere, a vrimenom prez oca od matere, u jednoj personi a to Božanstvenoj dvi nature, t. j.

Po komu: Eto Sin, u večnosti i s njega, po načimbi pameti, u istom Božanstvu, ishodeći.

V komu: Eto Duh sveti, obju u večnosti, po naredbi volje, u istom sučanstvu prohodeći: jedan zato Bog u Trojstvu i Trojstvo u jedinstvu. [ 47 ] Glavinić se ovdje drži tradicionalnog nauka o Trojstvu izraženog jezikom svoga vremena i to dosta pojednostavljeno zbog toga jer je djelo namijenjeno široj čitalačkoj publici.