Oci samuraja su mocne da iznedre glasom srca prepoznavsi sapat intuicije u trenutku oblikovanja sazimanje praznine.Samuraj nije svemoguci Bog, nego samosvesno bice koje je na svom putu izabralo ulicu Smrti kao vodic kroz prostornost i vre mesnost Zivotna golgota uci samuraja kako da kontinualnim suocavanjem sagleda stvarnost koja je proistekla iz njega i grabi ka povrsini da skine mrenu svog mraka rastvorivsi se u jasnom svetlu.Tragac je jedno sa trazenim u istrazivanju, radosti saznanja i zauvek pretocen u ispoljenje.Samuraj je trag koji ukazuje da je stazom neko krocio, rastvorio prethodnost i sjedinio " sve " za one koji tragaju, koje ce sapat odvesti tamo gde svitanjem zalazak sunca postaje samoostvarenje, gde nema mesta mimohodu i gde je jedini zakon ispravno delovanje trenutnosti. On je izvor, inprovizacija, naizgled isti, ali uvek zamalo drugaciji, jer neprijatelj je tu, uvek negde skriven i samo ceka momenat nase nepripremljenosti.Usresredjen, pazljiv satkan od suocenosti, pretocen, sazet, ispoljen, zauvek ekstatican koraca strmom liticom zivota konacivsi na ostrici katane, tka svilenom niti iz nedelovanja, delovanje umecem zivljenja.Pravednoscu (Gi 義), krci sebi odstupnicu izvire, hrabroscu (Yu 勇), nadire, dobrotom (Jin 仁) celi kao melem na ranu, ljubaznoscu (Rei 礼) uvezuje sve na cega naidje tokom, istinom (Makoto 誠 ili Shin 真) ukazuje na moguci put, cascu (Meiyo 名誉) tvori odbranu od zuba vremena, vernoscu (Chūgi 忠義) stavlja pecat kao verifikaciju validnosti, a svojom lojalnoscu je u obavezi (Chū 忠) da ispostuje samog sebe i da tece sve do momenta ulivanja u okean svesnosti.Biti samurajem je nevidljivi hod kroz dimenziju vremena i prostora, ciji trag ukazuje na obrise vecnosti zivljenjem sadasnjosti.

Stanje u kojem nemamo sta dodati, niti sta oduzeti je potpunost.Moze biti definisano, a i ne mora.Ako to stanje oslikavamo recima nece nam ga one docarati, nego energija koju tekst nosi sobom, odnosno naboj izmedju ispoljenog i ne-ispoljenog u trenutku pisanja istog.Nase vidjenje vremena i prostora odredjuje stanje.Ako kalkulisemo u bilo kom smislu, to je delovanje iz uma. " Osecaj " (stanje) kada ne postoji sumnja, zelja, patnja, delovanje, ne-delovanje, dakle stanje izmedju oblikovanosti i bezoblicnosti je tkz. " vecnost ", ili postojanje u izvoru.Planiranjem, sracunavanjem.analizom toga stanja, mi boravimo van njega.Izvan svih vezanosti jesmo tek tada kada sveukupno delovanje prolaznosti nema uticaj na nas.Obitavenjem " pod staklenim zvonom " je vrlo nepopularno.Od nase malenkosti nas uce da je ono stetno za nas, te imamo stecene predrasude o tome, ali posto je sve relativno tako je i ovo.Sve zavisi na koji nacin percepiramo to " stakleno zvono ". Ako je nase vidjenje toga, " staklasto " i " zvonasto " onda to nije to, ali ako je nasa percepcija, izvan svih vidjenja, upravo tu, a u isto vreme van svih stvarnosti to je onda nase " stakleno zvono ", ili onaj koji prolazi kroz sve i ono sto kroz sve to ima svoju prolaznost.Prozirnost, vanvremesnost, prhkost, a opet formiranost u nekom smislu (u smislu trenutne uslovljenosti zbog okolnosti koje jesu). Svejednost... jednost... nepostojanost, a prisutnost, sve to ukazuje na to da... da nema resenja, jer bilo kakvo oblikovanje, forma, kpnceptualizacija stvarnosti vodi stazama uma.Vecnost je neposredna, iznenadna, spontana, autenticna... vecnost je, znate vec, onaj osecaj... vecnosti... koji nije osecaj... nego stanje...:) Biti to stanje jeste Bushido, a vec u sledecem trenutku nije... jer ako prijanjamo za prolaznost, to je vec identifikacija, a identifikacije, ili poistovecivanje sa necim, odnosno uzivljavanje u to, to vec nije to stanje...;)

Zasto pravimo od svega kultove? Zar ne mozemo biti sasvim obicni, jednostavni, prolazni, zivotni? Sama priroda stvarnosti.Sustina bitka je ispoljenje, koje neminovno jeste kao takvo u nemogucnosti da bude drugacije, jer je tu kao jedina moguca okolnost, koja nas moze osvestiti.Da li cemo mi to prepoznati, razotkriti, to je na nama.Zato Danas je novi dan, sa osmehom docekajmo kako prve znake jutarnjeg sunca, tako i lavinu koja je krenula da se obrusi na nas.Da li cemo sve to posmatrati sa osmehom, grcajuci u suzama, ili samo ispratiti pogledom, potpuno je nebitno, jer je sve bolno i itekako prolazno.Zapamtite, kako god nam to izgledalo, ne dozvolimo da nas obuzme, jer je u prirodi stvari, da ono sto postane, isto tako i nestane.Identifikujuci se sa trenutkom postajemo robovi opsene, mi nismo to sto jeste, i ako je ono upravo takvo u svojoj nemogucnosti da bude drugacije.Svedocenjem stvarnosti sloboda od veznosti budi nasu pravu prirodu, a ona je ona, koja jeste.Negirajuci to, pokrecemo krug samsare, kolotecinu karmickih zapisa, a taj nacin mozemo biti samo kao hrcak koji okrecuci svoj tocak sudbine i nadalje obitava u svom kavezu kao rob, a nikako kao neko ko svesno zivi ovaj zivot, a pri tom u neprestanom kretanju stoji u mestu, ali ne u smislu vecnosti, nego kao osudjenik koji je krivicno gonjen u neprestanom iscekivanju da mu donesu presudu " guilty, or no guilty ". Hrabro stanimo pred " porotu ", slobodni i pre no sto nas oslobode, jer, najzad, te granice smo sami sebi postavili, samo treba to da UVIDIMO, razjasnimo, RAZUMEMO i najzad PRIHVATIMO, a tada ce biti i sve OPROSTENO, posto na taj nacin " SEBI ", oprastamo.SVE JE PROCES, SPOZNAJMO GA, KAKO BI MOGLI VECNO POSMATRATI

Ti si onaj trag u vecnosti, koji me zuvek cini slobodnom.

Oboje su poginuli i otisli u Pakao, gdje su osudjeni da do kraja Vecnosti jedu zohare.

Tecemo sa Univerzumom, kao praiskonska energija, noseci sa sobom, iskru postojanja, a isto tako kaplju vecnosti.

Meditacija je najkraci put do vecnosti, ako cemo govoriti u kilometrima, ili duboko sagledani u kristalno jezero duse, jednom kada se voda smiri imacemo pred sobom jasnu sliku o tome, a dotle ne mari, ono sto vidimo, to jeste nasa trenutna istina, delic sveukupnosti, koji je potreban da taknemo u ovom momentu, sada i ovde da bi nesto spoznali.

Ucutali smo, zastali, netaknuti, a u sebi nedovrseni.... U stvarnosti jedan korak od sna.... Vecnosti..... Cutimo bol... cutimo sebe... u strahu da ne poremetimo ravnotezu, nepostajonu izmedju suprotnosti.

Sadasnjost je lazljiva qrva koja poqsava da skrene misli sa Puta Vecnosti na banalne, culne igre...

Prvo, ulozeni napor, zatim iskrena namera, voljni pravi izbor, disciplina, razmestanje delova puzle na svoje mesto, sazrevanje.... Zatim se sve obrce, ono sto smo mi do sada povlacili u sebe, to sada nas povlaci u srz, a tisina ce doci, sama, cucemo je i znacemo... Komuniciracemo na taj nacin i shvatiti da bolji ne postoji... Ali i to mora da se desi samo od sebe, ne na silu, jednostavno se dogodi... I tada se prepooznajemo u gomili dodirujemo se dusama, vibriramo u istoj ravni, duse nam se ogledajuci jedna u drugoj zaokruzuju, tvore celinu, a mi kroz ljubav na kraju na neki nacin oslobodjajuci se i od nje bar kao takve, kao poslednje stege u svesnosti, vise ne pitamo, ne trazimo odgovore, znamo, zaboravljamo, samo smo list na vetru sto treperi... A dotle, strpimo se, budimo zahvalni sto smo tu, gde jesmo, sebe smo ostvarili toliko koliko jesmo, a ako i ne cujemo tisinu, ne mari, pa u vecnosti ne vaze zakoni prostora i vremena, pa tako ni nivo ostvarenosti nema znacenje... Ko moze zaustaviti iskru, da zaiskri u punom sjaju i zatim nestane u tmini, da bi jednom opet postala svetlost... na kraju tunela...? Sta je za vas Tisina, koja se cuje, dragi moji...?

Zato monah ne prezire svet, već ga posmatra u svetlosti krsta i vaskrsenja Hristovog, u perspektivi preobražene lepote u vecnosti.

Svojim licnim podvigom saraspinjanja Hristu kroz podvige monaškog život, monah blagovesti novu istinu svetu da se vrednost i smisao ovoga života i sveta može razumeti samo kada« sebe razapnemo svetu i svet sebi », kada svet i sve u njemu vozdignemo na nivo vecnosti.

Ostaviše svet zaražen otrovom greha i smrti da bi ga u vecnosti nalsedili preobraženog i blagodaću vaspostavljenog.

Mnogo prepreka ce se naci na nasem putu nicim izazvane, ali bas zato stvorene, jer je nasa vera u nas tolika da nam je veoma tesko shvatiti da mi uopste ne postojimo da smo samo jedna nakaradna tvorevina koja egzistira zahvaljujuci nasem sveopstem ubedjenju da je zivot upravo takav kakav u globalu jeste, ali to nije zivot.Ziveti u pravom smislu reci je bivati u svojoj pravoj prirodi, koja je upravo suprotna ovoj o kojoj vam govorim i gotovo tesko je opstati kao takvo bivanje, jer je " global " stvoren kao takav da je negira i drzi neaktivnu.Mi smo tokom svoje svakodnevice preokupirani nasim nadolazecim problemima opstanka na ovoj planeti i nemamo vremena da osmotrimo to " bice ", koje samo strpljivo ceka momenat da vrisne.Ipak postoji dovoljno trenutaka u zivotu kada imamo mogucnost da spoznamo svoju pravu prirodu i da zaplivamo tom rekom, uzvodno, uprkos svemu sto tok nosi nizvodno.Svakako da nista nece pasti s neba, niti cemo dizuci sve cetiri u vis resiti ono sto nam nosi noc, sto nam nosi dan, ali ako osvestimo za pocetak ono sto nam se desava, ako uvidimo na koji nacin cemo ono sto ne znamo nauciti, ako razumemo koja smo to mi karika u lancu ovoga Univerzuma, onda smo vec na pravom mestu, a ovo ostalo ce doci samo od sebe, kada nasa upornost, doslednost, odgovo rnost, principijelnost i naravno neustrasivost hrabrog srca dodju u prvi plan.Zato ako jos niste zaplivali rekom bez povratka, sad jeste pravi trenutak za to, jer vreme, ne ceka, ono tece, a mi smo uvek u zakasnjenju u odnosu na to, zato sto pre dosegnimo vecnost i oslobodimo se svih okova koje vreme i prostor tvore.Naprosto budimo ovaj trenutak vecnosti koji upravo jeste pa makar kakav nam on delovao, bitno je samo da ga spoznamo.Na taj nacin cemo prestati da vezemo nove cvorove, a oslobodjena pohranjena energija koja bude navirala izlazeci na povrsinu dogadjanja bice posvedocena i rasplinuta.Jednom kada ne ostane nista, kada nestane onaj ko je i ono sto jeste i ostane samo svedocenje, prava priroda stvari ce zablistati u punom sjaju bez potrebe da bude, jer vec odavno jeste, bas takva i nikako drugacija...

Cije je srce uz Boga, cije su misli u Nebu Vecnosti, on ce i posle smrti tela biti privucen u Nebo?

Ne vezujuci se ni uz prijatan sum talasa, pokrenutih divljim vetrom, ni uz miris koji u smiraj dana najavljuje promenu, kisne dane, koji nas cine tuznim, ni uz mirnu vodu kada smo skroz svoji u svojoj jedinstvenosti, jer ne zaboravate i to ce proci mi smo tu samo da svedocimo, prihvatimo, budemo zahvalni u najruznijim trenutcima oprostimo i pustimo da slobodno tece, jer koji posmatrac je zaustavio reku sto tece posmatrajuci sa obale, niti jedan... Svratio je u prolazu, zastao privucen, magijom vecnosti, bio zauvek, mislio da nikada nece ni otici, a zatim nastavio svojim putem, dok je reka nastavila svojim tokom...

Mi jesmo neizvesnost i u tome je iskra vecnosti, jer cim se zavrti krug samsare, mi pocinjemo da hvatamo zalet, da trcimo, da se nadmecemo, da se uporedjujemo, da izvlacimo sutinu, da globalizujemo stvari.Zaustavimo se, pogledajmo oko sebe, zavirimo u svoju nutrinu i shvaticemo da ne postoji ono sto je izvan, niti ono sto je iznutra, sve jeste treptaj, vibracija trenutka stvaranja, neizvesnost, kao kada dete spoznaje cednim pogledom, nevinoscu ovaj svet, zivot, sebe.Kako biti neizvesnost, trenutnost, dogadjanje bez delovanja? Potpunom predajom, ali to mozemo tek kada smo potpuno prazni, kada je posuda ispraznjena.Prazna i nikad puna.

Kocnicu pritisni dvaput brzo, ili jednom al ' do daske, iako bi ja zeleo da ne mozes da zakocis na vreme pred grotlom pakla i tamo goris dok ti 128 demona cereci iznutrice do kraja vecnosti

Intuitivna igra, koja vibrira, kroz tokove vecnosti, izviruci iz vaseg sredista kada volite.Dakle, zasto ljubav? Greska.

Sada to trebamo nauciti prenositi iz trenutka u trenutak, kako bi bivali u vecnosti, iz dualnosti postali jedinstveni puls toka.

Sta je ono sto nam daje snagu u izvesnim momentima da ulozimo energiju u prolaznost i ovekovecimo na taj nacin da nam to usmerava zivot.Negde u nasem telu duboko ukorenjeni utisci vracaju nas upravo tamo gde smo u neznanju ostali nerazreseni.Zivotne okolnosti nas upucuju na to da je sazreo trenutak da ono sto negde duboko u sebi slutimo i pocnemo da zivimo, kako bi se oslobodili otpora koji nismo uspeli otkloniti u proteklom periodu.Ako mislimo drugacije to je pogresan stav, te na taj nacin necemo ni ovaj put uspeti otici dovoljno duboko da iskorenimo ono sto nas vezuje za ovaj trenutak koji ce se kontinualno ponavljati sve dotle dokle god ne budemo dovoljno sagledali sebe kako bi to razumeli.Sta prakticno mozemo da uradimo? Da budemo dovoljno svesni sebe i onoga sto nam se dogadja.Ono sto nas oslobadja vezanosti je paznja na tome sto se desava.Da li ce se to uspeti sagledati iz " prvog " puta, ili cemo samo sagledati otpore koji sacinjavaju problem koji treba resiti nije toliko vazno.Vazno je da mi sagledamo sebe i sve nedostatke koji nas ometaju u tom.Ne mozemo ocekivati da se vezanosti oslobodimo same od sebe, ili ce to biti suvise dugotrajan proces, pa ko ima vremena i para nek " ide dalje za iste pare ", a ko je spreman da ulozi ispravan napor da nesto ucini po tom pitanju onda neka krene u sve to ne sirom otvorenih ociju nego unutrasnjim vidjenjem i razumevanjeg svega sto se dogadja.Sklanjanjem " nepozeljnog sebe ", levo i desno, ili ti guranjem pod tepih, postacemo samo bleda imitacija noja kada zabija glavu u pesak, ubedjen da je spasio sebe i svoj zivot na taj nacin, sto nikako ne zelimo.Zato, pokusajmo sagledati stvari bas onakve kakve jesu upravo sada i razumimo to sto nam u prolazu signalizira da je vreme da te okove zbacimo.Pogresno je ocekivanje da je za sve sto nam se desava odgovoran neko drugi i da taj treba da se promeni, jer niti mozemo menjati druge, niti oni nas, a okolnosti su tu da nam ukazu, a ne da ih menjamo izvana, nego da laganom promenom sebe izmenimo i njih.Zato zapamtite nije nam zivot kriv sto je bas takav kakav jeste, nego mi sto ne umemo da izbalansiramo ono sto jesmo u odnosu na ono sto jeste i okrecemo sve u pogresnom smeru.Da bi bili u " toku " neminovno je da smo u ravnotezi, a ravnotezu cemo pronaci u razresenosti od svega sto nas veze za ovo, ili ono sto je prolazno, a to su svi ti otpori koji se javljaju, a mi ih ignorisemo.Dakle, dovoljno je pogledati se u ogledalo i zapitati se: " Sta je to sto vidim? Ko sam to ja? Sta je ono sto sacinjava to ja? Da li to ima svoje korene u vecnosti, ili u prolaznosti? Ako je ovo drugo, vreme je da nesto ucinimo.Ne, od ponedeljka nego odmah, jer vreme ne ceka, ono prolazi, a dostici vecnost nije tako lako.

Konacno saznanje je u tome da nema konacnog saznanja, jer je sve promena u toku.Evoluiranjem trenutne stvarnosti, odnosno rastvaranjem mentalno-emotivnih koncepata, senzacija, utisaka, evoliramo kolektivnu svesnost, sveukupnost.Revolucija jedinke, jeste evolucija svesnosti, rast sveukupnosti.Nema apsolutne konacnosti.To mozemo naciniti jedino skeniranjem segmenta, sto najcesce i cinimo, koji i dalje zivi svoju sustinu kroz vreme i prostor kao apsolut, kao smernica za druge, tragalac taj delic vecnosti ugradjuje u svoju kombinaciju i evoluira ga na svoj jedinstven nacin, a zatim ostavi na istom, ili nekom drugom mestu, da posluzi svrsi, spontanim tragacima.Koliko god sve izvesno delovalo mozda nam je sve poznato u smislu sadrzajnih delova, ali na koji nacin ce se to sklopiti i kako ce to delovati na nas, na koji nacin cemo mi ispoljiti delovano, zatim, kako ce se to projektovati kroz vreme i prostor, to je sve stvar trenutne neizvesnosti i nas u njoj.Mozemo pretpostavljati, mozemo tumaciti znake, mozemo sanjariti, secati se, analizirati, ali do krajnje istine necemo doci, ne kao takve.Pokrenuti stecenim mehanizmima imacemo odredjene reakcije koje cemo u najboljem slucaju osvestiti kao takve, ali konacno saznanje je skriveno u neizvesnosti ovoga trenutka, koji jeste i koji zivimo.Bitno je da drzimo paznju na tome sta jeste i sta nam se desava, gde smo u svemu tome, i kako uticemo na sve sto jeste i kako to utice na nas.Koji se procesi odvijaju? Posmatrajuci misli, osecanja reakcije u telu mnogo toga cemo spoznati, ali konacnost ne.Beskonacan proces promene sastavljen od smene momentalnih prolaznih konacnosti nikako ne moze biti konacan u tom smislu.Konacan u svojoj trenutacnosti, bivanjem, ta, svesnost, jasnog vidjenja onoga sto jeste, dijamtrelno suprotan je u svojoj kompleksnosti kao potpunost je ne-konacan.Zbog cega?

I da rekao je jos da je u njegovoj vecnosti, jedan osecaj/misao sumnje od jednog sitnog stvorenja, na rubu galaksije, prilicno zanemarljiva velicina, ako znas sta mislim..

Sta je krajnja sloboda? Sloboda od svih vezanosti, pa tako i od pomisli " biti slobodan od svih vezanosti ". Sta je svesnost iz trenutka u trenutak? Kontinuitet toka stvarnosti, gde svedok bez obzira na okolnosti koje jesu, ne mari za to, njemu je uvek " svejedno ". On je ogledalo, on je voda u kojoj se oslikava pun mesec, kada je ona mirna, i suprotno on je rasejan uznemirenoscu koje stvaraju talasi misli pa se mesec oslikava u istom momentu kao viseslojna slika ako se nasa paznja fokusira, veze za to nesto sto upravo jeste, ali je i te kako prolaznog karaktera, samo sto moramo to uvideti.Kao sto sam na pocetku rekla u nekim fazama mi tu ne mozemo nista uciniti jer je to proces koji svi mi moramo proci, sazreti, rasti, evoluirati, ali nakon izvesnog vremena uocicemo promene i zacudicemo se kako se se sve odvija, lako, a da mi ne ulazemo bilo kakav napor u tom smeru... " Ne ucini nista, nista ne ostaje neucinjeno ". Svaka pojava ima svoj pocetak, vrhunac i kraj.Put ljubavi i emocije jeste precica za svesnost, ali je i zadnja stanica vezanosti koje se moramo na kraju oslobodit da bi spoznali svekoliku ljubav.Svesnost je hladna, ali je jedini most do vecnosti, do same uzrocnosti svega postojeceg u nepostojanom, do same praznine koja je sama sebi dovoljna.Ova pricica ce najbolje ukazati na to sta sam htela reci ovim sto sam napisala

I bices primoran da prodajes Windows od sad pa do vecnosti

Jesi li siguran? a sta ako imamo s jedne strane ameriku, koja je ubedjena da je zasticena (znamo da na tom zastitnom " oklopu " radi dugo dugo vremena) od nuklearnog udara i da moze slobodno da udara na sve oko sebe i da prezivi neokrnjena, a sa druge strane imas islamske fundamentaliste koji uopste ne zale svoje zivote, stavise raduju se smrti i vecnosti uz allaha? a mi ostali smo tu, izmedju..

Leteli na krilima vecnosti do sazvzedja

Svi koji umru idu u nekakvu cekaonicu i tek kada dodje smak sveta tj. drugi Isusov dolazak dolazi do sudjenja i odlucivanja koje ce duse ziveti vecno a koje ce nestati (znaci ovih 1,2... 100 zemaljskih godina odlucuju o vecnosti i nestanku?)?

Shiva postoji APSOLUTNO, od uvek i zauvek, jer on je TVAR, a njegov ples su samo njegove fizicke i psihicke radnje-procesi-valovi koje on uvek iznova ponavlja da bi se pomocu njih odrzao u svojoj vecnosti

Zbog toga sto nam je ugradjena misao o vecnosti, a time zelja za zivotom, naravno da nam je smrt nesto neprirodno i neprirodjeno i zbog toga je taj i strah od smrti jer ne zelimo da umremo