Zamahnem šakom i pogađam je malo sa strane, jer trgnula je glavom u posljednji tren, a i krv koja mi teče niz lice, ne dozvoljava mi da dobro ocijenim daljinu.

Zamahnem punom snagom, okrugli šljunak se pomakne pod mojom desnom nogom i ja u velikom stilu pljusnem među začuđene ribe.

A misli se samo roje li roje: ako zamahnem, da li to znaci da ce upast drito tamo gdje treba ili ce onako milo odskocit ka meni i zabit mi svoje dlacurde u prsni kos?

Puštam joj ruku koju sam čvrsto držao, zamahnem i pljuska odjekne u kuhinji.

A onda, ne znam od kuda i zašto mi ta misao prođe glavom,... zamislim na trenutak kako skačem preko tog stola koji nas dijeli, pogledam ga mahnito poput prave goropadnice rasle po zelenim brdima, koja je jurišala sa divokozama i osvajala nepristupačne vrhove planina stilom free climbeinga, krala med zajedno s cijelom košnicom od najljućih pčela, lovila losose u doba parenja (mislim-lososovih parenja, da ne bude zabune), poput domišljate i prepredene medvjedice,... kud sam otišla?... zamahnem kosom, glavom, bokovima i ostatkom tijela pred njim i zapjevam grleno i duboko: Bom Chicka... Wah... Wah...

Dosli u sobu, obavili posao, ja slucajno izvadim 100 eura kad ona meni vraca 50. Zamahnem rukom da je zasakiram, a ona se sagne i ja zveknem ravno u zid

" A Pero? " - pita Zvonko " Ni njega više nema, vidiš " - zamahnem u općem smjeru gdje bi trebao biti kamion, ali on je nestao u mraku.

Ta sekunda je bila dovoljna da zamahnem štapićem i... ubijem je.

denes skoro celi den nisem nižt delal al sem se da vam prav veli požteno nazmejal mižkini i njegvi babi. to je baž bilo smežno. mižkini se je jeden čerep pomeknul na štaglju i išel je to malo posložiti i rekel je baba dojdi sim i pridrž mi lojtru. ja to nizem nižt videl ali sam bogme dobro čul jerbo sem se malo po dvorižtu igral s đekicom. ja njemu hitim štapa i onda se on zabeži i dok ne rečeš ni kekz i on ga več donese natrak. i onda ja pak zamahnem z štapom al ga ne hitim i on to točno predozeti da ga ja nizem hitil i oztane sedeti. velim vam to je stražno pametni cucek. i onda sem to čul dok je mižkina to rekel babi i jož sem čul kak se nekakove bedaztoče spominjaju prek plota i samo odjemput je nekaj tak puklo kak da si letvicu prekoljil i samo sem čul kak je baba narekala joj meni joj meni mižko mižko moja kiđma moja kiđma mi je pukla i joj i joj akat ja na plot i imam kaj za videti. na lojtri je pukel vrlec i mižko se je vružil na babu i poklopil ju kak vol da je znebesa opal il z avijona. a mižko je klel jebomu konj mater i lojtri i ko ju je napravil a baž je budala jerbo ju je on napravil. a baba je samo narekala kiđma mi je pukla kiđma mi je pukla na četvorički gotova je moja karijera gotova je karijera. ja sem bil tak sretan kaj su mi vuva poskakivala od miline a đekica je tak zalajival kaj da se razme kaj se događa. al babi ni vrak nižt nije bilo jerbo dok je od mižkine žena zavikala da je obed gotof zabežala se je kak svinja na kopanju. a mižko je pital brankec jel mi onda ti pozudiš lojtru kaj to popravim a ja sem mu rekel bi drage volje mižko al nemrem jerbo sem ju baž prefarbal kaj ne ztrune. i otižel sem v hižu da me nebi jož nagovoril da mu idem ja čerepa menjat. al lojtru opče nisam prefarbal al mu ju nedam i baž mu ju nedam. jerbo dok mi vrne one lance kaj je zel dok je ižel v šumu onda se bumo dalje spominjali o tome kaj bi mu ja nekaj pozudil. pozdravljam.

Dok se vrata otvaraju jos jednom kulerski zamahnem svojom grivom, zlu ne trebalo i ulazim.

- Ferkonja, ludove jedan - zamahnem desnicom te ga udarim po obrazima...

Naravno da nisam zabrijala da bi Harryijem mogla riješiti problem tipa i zgubljenog ključa zaključanih vrata pa da zamahnem štapićem sklepanim od vrbinog drveta i povičem " Alohomora ", a vrata stana se sruše dok se Zlatar instant mumificira vidjevši moje moći te mi nikad više nakon toga ne pljune ispod prozora dok izlazi iz auta.

... pazim da staklena vrata ostanu otvorena, pa sa zamahnem rukom u kojoj mi je kamena kocka i tresnem je u jedan od kompjutera.

Još jednom zamahnem i još jednom je pljusnem, snažno, ovaj put po desnom obrazu, koji se rumenilom pridružuje lijevom.

Divljačka mi bol prostruji glavom, zacrni mi se i zamahnem...

...... neprospavana noć je iza mene.... i, iskreno, baš se dobro osjećam. ispod uobičajenog everyday outfita imam korzetić. it makes me smile. i baš sam si dobra.... no, nešto me muči. imam savjest. ponekad je mala, majušna, poput makova zrna. a ponekad je poput ogromnog crnog oblaka što se nadvija nadamnom. i ne da mi disati, razmišljati, djelovati na milijun načina. i upravo ta savjest mi ne dozvoljava uhvatiti to malo biće i u potpunosti ga podrediti sebi - jer to ne bi bilo obostrano. kako uzeti sve a ne dati ništa, ili samo djelić?...... ne tražim igračku. ne tražim tek povremenu razonodu za sate kad nemam pametnijeg posla. ne tražim obožavanje po naređenju i pokornost po defaultu. želim inteligentno biće koje će svojim konstruktivnim pitanjem dobiti konstruktivan odgovor. koje će znati čitati među redovima, koje će znati kada se javiti a kada nestati. koje će znati da nikada, ali nikada, nikada, nikada neće biti moje centar svemira, moj prioritet i moj jedini, uzvišeni stvor u moru drugih, beznačajnih i uobičajeno predvidljivih... uvijek sam tu i uvijek ću biti. da, da.. svi bi se poklonili i prepustili, ali.. ne bi strap jer to boli; ne bi ni bičevanje jer to isto boli; a tek collar isto ne dolazi u obzir jer ne može disati; pa želi na večeru, u kino i kazalište; da planiramo zajednička ljetovanja i odlaske na snijeg; pa posjeti bolesnoj teti negdje u neverlandu i držanje za ruku prije kolonoskopije. tja.. u nekom drugom životu možda. u ovom sigurno i definitivno - ne....... divan je dan danas. siv i hladan, baš onakav kakav ja želim da bude.... bičuje mi se. danas ću ekstatično vrištati svaki put kada zamahnem i osjetim udarac, kada čujem pucanje kože i tiho cviljenje. malo razonode nikad ne škodi. danas ću govoriti... puno, više, najviše. monolog definitivno... o padu i uzdizanju, o feniksu i onome što nikad nećeš imati. o jednoj ljubavi. o životu jedne ljubavi. o osjećaju koji ispunjava tiho no duboko i ne pita za godine, društveni ni socio-ekonomski status, ne pita želiš li ga uopće i da li ti je potreban u tom trenutku... ljudi čine gluposti u ime ljubavi. i u ime vjere, naravno. nikad oprostiti, nikad zaboraviti....... eh da.. malena, pazi mi se. čuvaj se zlih sila koje će te pokušati odvesti od mene. ne daj to. ne daj da te zaslijepe i ne vjeruj u laži. dođi k meni, budi mi blizu. daj da osjetim tvoju blizinu i čuj moj glas. o malena ne vjeruj u laži, ne vjeruj svemu što čuješ. jer ja sam istina i ja ću ti pokazati ono što želiš, što trebaš vidjeti. jer ja sam ono što ti treba, ja sam sve što želiš i što ćeš ikada željeti. put, istina i život. o, malena......

Jaukne " šta ti je? ", a ja promrmljam nešto i još dvatriput nešto kao zamahnem, da bi on skužio da ja SPAVAM i nešto sanjam, pa me zagrlio da se umirim.

jabuko sa grane. pa kajjeovo? udrile vrućine. lupila benza. ma kaj. ja bi tu benzu digla na sto kuna, kaj sto, na dvesto mamu im bezobraznu. jučer idem natovarena ko mazga iz dućana, furam krumpir, mleko, šećer, jaja, sir, vrhnje, jagode, šlag i tisuću inih svežderućih pizdarija i kaj me dočeka na zagrebačkoj, kaj. no, ono kaj i uvek. za one neupućene, to je jedna zagrebačka lokacija koja vodi iz ilice i auti se u nju slevaju s leve i desne strane. ono malo zelenog na semaforu traje kolko i penzija na šaltru elektre, al ni to nam ne daju. istovremeno kad mi nategljeni krenemo peške i s leve i s desne krenu i oni, pizda im materina nadrkana. pa znam da je vruće, al fakat bi trebalo ak ne pol a ono većinu isključiti ne sam iz prometa neg i iz grada. nek ideju kopati amfore ili plesti mreže pri ribaru starom jeboimjapasmater primitivnu, nasilnu drkadžijsku. i di su plavci, kaj opet na inki ili ššššššššššššvepsu, matereimminimalnorepresivne a maksimalnodepresivne. isto mi je kad sam i u autu i hoću se prestrojiti na jedinu traku koja me vodi doma. neš majci. prije bi ti krv pustili nego te pustili mater im nek lijane polažu iz prve. i onda se moraš ukrcati na prvi parking, a prvi parking je billin parkin da mu pas mater kapitalističku. il su u dogovoru il fakat ovim gradom vladaju totalni primitivci. ko i danas na karlovačkoj kupe mi zelene. divljaci. koje su to brzine i jadnine, koji tipovi hlade jaja dok stišću po gasu, pa to je sve otišlo vrit. i onda povratak na vroći asfalt iz kojeg svako malo, dragi Milane, posadiše valjda radi Floraarta narančaste tulipane na kojima piše obilazak. ma obišla bi ja sve to u velikom luku al mi fali strijela. i to nebeska, to bi mi dobro došlo, nego rekoh već veselilo bi me da čuješ ne samo moju želju. ja znam da si ti svemoguć i da zasigurno već razmišljaš o tome. gledam jučer opet ponudu morskih požarišta ovog ljeta i sve si mislim, ma sigurno si i ti misliš, jer otkad si ti došo ne samo iz pogane, nego onako zasjeo ka prvi, jedini i najmiliji, nekako svi mislimo isto il se bar trudimo jel, eh, onda sigurno znaš kako ćeš to izvesti. što bi se mi zajebavali i plaćali silne novce za cestarine. i još se kupali u pišalini. nek deder suđuka mu i zasmuđene bravetine, ostavimo to za jarane ruse, čehe, mađare i škota. hajdede ti napravi nama more u zagrebu i onda smo kompletni. ako treba strine mi od bake Ljubice, najljepše žene od Tkalče do Klaićeve napravi i humanitarnu akciju. ništa lakše. tu ti je epehahaha, tekoma i telka. još dodamo dvajst uvijek spremnih inače im pojebasmo ovce i zarazismo ih hivom namah. te će i ljudi zvati, urlikati, vapiti i cičati. jošktomu dodaš i Ćirin šal, jebote belosvetski uspeh. nu, kaj veliš, kaj kaj kaj. aj snivaj... i već radim na tome... parkiram se u novoj tuškanačkoj garaži. na nivou tri sretnem školsku kolegicu. vidjevši nonšalantno mi prebačen kručiguči ručnih prek desne podlaktice upita me: a kam ideš? zamahnem zurkom jer to zaslužujem i odgovorim joj glasom koji sadrži maksimalnu koncentraciju islandskog leda: na kupanje, dušo. eto, Milane, šta da ti još velim neg da se ljetu veselim.

Okrenem se i zamahnem, ispuštam buču iz ruke.

Zelena boja, povratak Majci... nalazile smo se na mekoj prostirci istog bijelog krzna na kojemu sam se probudila pri prvom susretu s neobičnim bićima... ja-zatvorenih očiju, slušajući upute koje je Ona šaptala držeći položenu ruku na moje čelo... ' Sada se samo prepusti i pomoći ću ti da ovo privedemo kraju '.. iza mojih prevrnutih zjenica ukazalo se upravo ono što se vrtilo kao lajtmotiv svih mojih noćnih mora.. pred kamenim ulazom je lebdila izduljena, iskrivljena sjena.. obrisi ruku su joj mlatarali beživotno lijevo-desno, a umjesto nogu imala je samo trokutasti, rasparani završetak nalik na neku otparanu tkaninu.. ponovo samo detalj vrata i ta sjena, nigdje početak ni kraj ikakvom mjestu.. kao da se sve odvijalo na nekom bezvremenskom i bezmaterijalnom svijetu... masivni, srebreni mač s drškom na kojemu je blještio malahit... moćno prelijevajući svoje oko nijansama... ponovo izmaglica, nesigurnost, nesvijest... ' Stigla sam... ', moj zadrhtali glas priopćio je Miriam novu smjernicu naše verbalne veze... ' Odlično.. Sada želim da mi kažeš što točno vidiš... ' ' Ovako, tu je sjena, užasna, izduljena.. ali veličanstvena.. Stoji pred kamenim ulazom... Nekako je sve obavijeno maglom... ne snalazim se dobro.. ali, evo, tu, tik do ulaza, naslonjen na svoju oštricu nalazi se mač.. i on je ogroman.. ima zeleni kamen na dršci... Željela bih ti reći detalje, a li stvarno ne vidim više ništa.. ' ' Slušaj me sada pozorno... Želim da skupiš svu snagu, da vratiš ono što si maloprije rekla da si osjetila kad smo otvorili prolaz plavim kamenom uzmeš mač i probodeš sjenu... To je iznimno važno.. Jer sjenu moraš uništiti... Ali MORAŠ.. ' Oteturam ponesena tom njezinom riječi-MORAŠ... Jednostavno se zgrozih pri pomisli da ću ja tu sada glumiti nekakvoga krvnika... obgrlim prstima obaju ruka hladni metal i stresem se od hladnoće, ali ne pustih ga... srebro je ljeskalo pri pomaku, zateturam, ali podignem oštricu.. resko se oglasi zvuk metala o kamen.. prste i ne osjećah, utrnuli su.. zamahnem... sjena, kao da je prepolovljena, nestane, ali polako se skupe sve čestice i ona nastavi vijugati sablasno... ' Moraš biti jača ' Drugi zamah ponovio je isti rezultat.. ' Treća sreća ', pobjedonosno se nasmijah i zgrčeno podignem uvis oštricu duboko je zarivši po samoj sredini sjene... niotkuda zabljesnu tamne zjenice prošarane krvavim žilicama, a duguljasta rupa na mjestu gdje sam zamišljala da bi trebala biti usta pretvore se u razljapljenu provaliju... polete mi u susret i sjena se rastopi u masu sitnih sivo-bijelih oblačića... pustim mač i on se razbije o kameni pod... Livada, ona ista na koju sam dolazila kada bi me Alaster zvao na sastanak... s rijekom i šumom koja je uokvirivala prilaz tako da je bila skrivena u krošnjama... miris zgnječenog cvijeća i mlade trave... ležala sam na leđima i promatrala prorez među krošnjma... oblutci na obali su odbijali prozirne kapljice vode... moje zjenice su se širile i upijale prirodu... bočica oko vrata kao da se stopila s nečim što mi je u prsima topilo taktove vječnosti... u nadolazećem velu kojim me Mjesec pokrio prije rose...

U trenu osjetim kako mi nudiš odgovore, i tada zamahnem veslima i otplivam uzvodno nekoliko zamašaja, ali tada stanem i rijeka me vrati.

U nedavnom sam filmu imao scenu gdje ulijećem negativcu s Ne miči se i zamahnem pištoljem prema njemu.

Zamahnem dva, tri puta sa krilima i poletim.

U glavi sam već zamislila kako uzimam svoj laptop, sklapam ga, zamahnem u stilu Goran Ivanišević, i fijuuuuu, odalamim ga svom snahom iz voleja u njegovu ružnu islamsku facu.

Već ga možete zamisliti kako urla na nadbiskupa: Da me ovo ruho od svile i kadife optočeno draguljima i slonovačom, ova kruna što mi glavu krasi i ovaj štap od zlata što mi savršeno odgovara uz haljinu, ne sprečavaju da zamahnem rukom, opalio bih te ravno preko te rastrošne gubice.

Zasučem poderane i izlizane rukave maskirne jakne, i taman da zamahnem sikirom kad ete ti abolirca Pujde.

Vadim Mač Spasa, vitlam njime iznad Glave Poput Groma, oborim se u Letu s Visoka Zamahnem u naletu, Zmaju sa Boka Odleti Glava u jednu, A Truplo u drugu Stranu Strašni Zmaj u momentu postade Samo Mravima Pojam za Hranu

Iako mi je ponekad jezik brzi od pameti i jos uvijek nisam naucila okrenuti drugi obraz. osim u svrhu da zamahnem glavom i udarim kontru.

Mujo: - Ma zamahnem ti ja i u zadnji čas se sjetim đe ćeš bolan Mujo dizat na oca ruku, e kad sam ga onda razvalio nogom.

zlo u obliku male, debele, crne djevojčice s dredloksima. pokušavam je ubiti sjekirom. ali kako ja zamahnem tako sjekira lagano prođe kroz nju kao da je od zraka.