Nakon sinodske privremene zabrane sveštenodejstva vladici Artemiju i ocene da je on na putu raskola, profesor Igor Vojinović, lider Narodnog pokreta Otadžbina sa Kosmeta, u razgovoru za Vesti pita se da li raskol pravi vladika Artemije ili svi oni episkopi koji se priklanjaju rimskom papi.

Kao posebnu slasticu, možete im dati žive solanske račiće (artemije).

Ma kako i koliko Artemije bio kriv, nije smeo da dozvoli ni potpiše ovako sramnu presudu.

Počinje Sabor, glavne teme Artemije i podela eparhija

Podsetimo, krajem maja prošle godine vladika Artemije razrešio je sveštenika Branislava Peranovića dužnosti upravnika Duhovno-rehabilitacionog centra za bolesti zavisnosti Crna Reka.

Zapravo, on je to nazvao oceubistvom u slučaju vladike Teodosija, koga je isto tako vladika Artemije predložio Saboru za vladiku i bio mu duhovni otac, a on se onda okrenuo protiv svog duhovnog oca.

A kada se sve raspala, izašle su na videlo dana velike nesuglasice među srpskim arhijerejima, posebno kada je u pitanju odnos prema ratu i prema režimu Slobodana Miloševića. Prevremeni izbori za Narodnu skupštinu Srbije održani su 19. decembra 93. Svi citati su iz knjige dr Vojislava Šešelja Crveni tiranin sa Dedinja, ABC Glas, Beograd 1995. Vladika Artemije podučava patrijarha Pavla [ I deo ] Uprkos postojećim razlikama, moglo bi se reći da su na početku 90 - ih godina odnosi većine episkopa Srpske pravoslavne crkve bili na nivou pastirske idile.

Videlo se to dobro i iz besede koju je arhimandrit dr Artemije (Radosavljević) održao prilikom svog hirotonisanja (rukopoloženja) za vladiku Raško-prizrenske eparhije, na čijem čelu se pre njega nalazio patrijarh.

Pavle. Obraćajući se prisutnima, vladika Artemije je rekao da prima na svoja slaba pleća teški krst pastirstva, jer se povinuje Duhu svetome, koji je blagoizvoleo da ga upotrebi na svoje služenje i delanje i za mudro pastirovanje. Novom vladici je bilo jasno da mudrog pastirovanja nema ukoliko se ne steknu i neka znanja.

Posebnu molbu vladika Artemije uputio je upravo patrijarhu Pavlu: Dajte mi pravila takvog pastirstva, naročito Vi, Vaša Svetosti, koji ste skoro 35 godina mudro napasali i čuvali istu ovu pastvu, koju sada predajete meni na staranje.

Osobito pokažite mi kako sve to naučiti i sačuvati saglasno sa istinitim i uzvišenim učenjem o dužnosti pastira, kako ne bih postao rđav pastir i najamnik koji stado samo muze i šiša i koji samo sebe napasa, a za ovce ne mari, kao što su nekada bile vođe Izrailjeve (Jez. 34, 2 - 4). Tako je, dakle, govorio novoizabrani vladika raško-prizrenski Artemije u junu 1991. godine; poput nekog skromnog pastira šegrta koji moli svog majstora da ga nauči tajnama pastirskog zanata.

Međutim, nisu prošle ni pune tri godine njegovog boravka u visokim krugovima Srpske pravoslavne crkve, aviadika Artemije se već osetio sposobnim da on počne da podučava svog učitelja.

Naime, odgovarajući na pitanje jednog od čitalaca časopisa Sveti knez Lazar, jeromonaha Simeona, da li je sa pravoslavne tačke gledišta održiva tvrdnja Njegove svetosti da smo svi mi deca Božija, vladika Artemije je vrlo jasno i izričito ustvrdio da nije. U novije vreme, rekao je vladika Artemije u svom odgovoru, kada god se govori o toj nemiloj i tragičnoj stvarnosti izazvanoj ratom na prostoru bivše Jugoslavije, mogu se često čuti, u ovoj ili onoj formi, slične izjave i od drugih naših arhijereja, koje teže nekoj uravnilovki, čak i pred Bogom, a očigledno sa veoma prizemnim ciljevima.

Sve u nameri da ispadnemo širokogrudi, demokrate, da se nekome ne zamerimo. Optuživši tako patrijarha Pavla, ali i neke druge episkope Srpske pravoslavne crkve, da vođeni veoma prizemnim ciljevima teže izjednačavanju ljudi, što je za pravoslavno hrišćanstvo neprihvatljivo, posebno izjednačavanje pred Bogom, vladika Artemije je objasnio da se tu, zapravo, više radi o političkim izjavama nego o ispovedanju vere i da takve izjave deluju uspavljujuće i umrtvljujuće na pravoslavno osećanje naših vernika.

U svom odgovoru jeromonahu Simeonu, vladika Artemije je takođe podsetio da su se stavovi slični patrijarhovom mogli čuti i od srpskih episkopa posle Drugog svetskog rata.

Shodno tome, i vladika Artemije je izveo zaključak da stav Njegove svetosti patrijarha Pavla da smo svi mi deca Božija nije održiv sa pravoslavne tačke gledišta.

Jer samo ko izdrži do kraja taj će se spasiti (Mt. 10, 22). Posle razmatranja ove teološke dileme, patrijarh Pavle je odgovorio i na političke ocene koje je vladika Artemije uputio na njegov račun. Sagledavajući stradanje naroda u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, sve unesrećene i ponižene i pred Bogom i pred ljudima, osobito one najnemoćnije i najnevinije, ne samo među Srbima, nego i Hrvatima i Muslimanima, i govoreći o tome sa žaljenjem, da li sam to činio iz poze i želje da sebe, srpski narod i Pravoslavnu veru pri kažem pred svetom boljim nego što jesmo, kao što mi pojedini Hrvati i Muslimani pripisuju; ili to činim iz želje da ispadnem širokogrud, da se nikom ne zamerim, prepuštam suđenju svih ljudi dobre volje, a konačno sudu sveznajućeg i svevidećeg Boga. Završavajući svoje pismo, patrijarh Pavle je vladici Artemiju poručio: Da li su moje reči daleko pre političke izjave nego ispovedanje vere, ostavljam da to procene oni koji imaju više političkog smisla nego što ga imam ja.

I patrijarh Pavle i vladika Artemije, to je sasvim sigurno, imaju velika teološka znanja.

Da li je, možda, vladika Artemije, posle objašnjenja koje mu je poslao patrijarh Pavle, promenio svoje mišljenje, prisetivši se reči (obećanja) koje je uputio Njegovoj svetosti kada ga je ovaj rukopoložio za episkopa raško-prizrenskog: gotov (sam) da Vas slušam i pratim i da budem vođen Vašom pastirskom, visokom i božanskom rukom. I na kraju, ko je vrhovni sudija (naravno, na zemlji) u ovakvim sporovima koji nastanu između episkopa Srpske pravoslavne crkve?

Episkop Artemije bio je, zajedno sa svojom pastvom u najsurovijim godinama iskušenja vojne agresije NATO; progona i pogroma Srba Kosova i Metohije, razaranja pravoslavnih svetinja i, najzad, proglašenja nezavisnosti Kosova.

Vladika Artemije uvek je bio na oštrici odbrane Kosova i Metohije, upravo se on protivio poseti potpredsednika SAD Džozefa Bajdena manastiru Visoki Dečani, što je predstavljalo vrhunac cinizma prema Srbima.

Kako saznajemo, Artemije je 23. aprila 2005. overio i blagoslovio ugovor o ustupanju dela imanja manastira Crna Reka na neodređeno vreme popu Peranoviću koji je tamo osnovao svoj centar za lečenje narkomana.

Podsetimo, vladika raško-prizrenski Artemije smenjen je u utorak uveče na sednici Sinoda SPC.

Artemije je na sednici Sinoda optužen za brojne milionske malverzacije, ali i za pripremanje raskola u SPC?

Nakon smene, vladika Artemije je rekao da prihvata ovu odluku, ali da se sa njom ne slaže.

Episkop Artemije, i pored brojnih bratskih sugestija sabraće Arhijereja (posebno kroz više pisama i tokom više godina od Mitropolita Amfilohija i Episkopa Atanasija), nije hteo da spreči aktivnosti Protosinđela Simeona u pogledu stvaranja nemira među klirom i zabunom među narodom na Kosovu i Metohiji i šire, što je konstatovao i SASabor u maju 2006. g.

Prilikom izgradnje hrama Hrista Spasa u Prištini, Artemije je u svojstvu posebnog privatnog privrednog društva registrovao Ustanovu za izgradnju ovog hrama i na takav način formalno stvorio prostor za izdvajanje tog hrama iz sastava SPC.

Pred patrijarhom i članovima Sinoda 13. februara 2010. Artemije je svoje ponašanje prilikom dvostrukog osnivanja eparhije pravdao navodnom potrebom za dobijanje poreskog identifikacionog broja (PIB), što nijedna eparhija u Srbiji, pa ni u drugim državama, nije imala obavezu.

Nenadležnim donošenjem dva akta o osnivanju Eparhije raško-prizrenske, Artemije je u građansko-pravnom smislu sebe, a ne Sabor SPC, kako je i propisano, postavio u pravno svojstvo osnivača eparhije.

Inače, episkop Artemije je pisao jedno otvoreno pismo carigradskom patrijarhu, zbog koga mu je zabranjen ulazak na Svetu goru.