jabuko sa grane. pa kajjeovo? udrile vrućine. lupila benza. ma kaj. ja bi tu benzu digla na sto kuna, kaj sto, na dvesto mamu im bezobraznu. jučer idem natovarena ko mazga iz dućana, furam krumpir, mleko, šećer, jaja, sir, vrhnje, jagode, šlag i tisuću inih svežderućih pizdarija i kaj me dočeka na zagrebačkoj, kaj. no, ono kaj i uvek. za one neupućene, to je jedna zagrebačka lokacija koja vodi iz ilice i auti se u nju slevaju s leve i desne strane. ono malo zelenog na semaforu traje kolko i penzija na šaltru elektre, al ni to nam ne daju. istovremeno kad mi nategljeni krenemo peške i s leve i s desne krenu i oni, pizda im materina nadrkana. pa znam da je vruće, al fakat bi trebalo ak ne pol a ono većinu isključiti ne sam iz prometa neg i iz grada. nek ideju kopati amfore ili plesti mreže pri ribaru starom jeboimjapasmater primitivnu, nasilnu drkadžijsku. i di su plavci, kaj opet na inki ili ššššššššššššvepsu, matereimminimalnorepresivne a maksimalnodepresivne. isto mi je kad sam i u autu i hoću se prestrojiti na jedinu traku koja me vodi doma. neš majci. prije bi ti krv pustili nego te pustili mater im nek lijane polažu iz prve. i onda se moraš ukrcati na prvi parking, a prvi parking je billin parkin da mu pas mater kapitalističku. il su u dogovoru il fakat ovim gradom vladaju totalni primitivci. ko i danas na karlovačkoj kupe mi zelene. divljaci. koje su to brzine i jadnine, koji tipovi hlade jaja dok stišću po gasu, pa to je sve otišlo vrit. i onda povratak na vroći asfalt iz kojeg svako malo, dragi Milane, posadiše valjda radi Floraarta narančaste tulipane na kojima piše obilazak. ma obišla bi ja sve to u velikom luku al mi fali strijela. i to nebeska, to bi mi dobro došlo, nego rekoh već veselilo bi me da čuješ ne samo moju želju. ja znam da si ti svemoguć i da zasigurno već razmišljaš o tome. gledam jučer opet ponudu morskih požarišta ovog ljeta i sve si mislim, ma sigurno si i ti misliš, jer otkad si ti došo ne samo iz pogane, nego onako zasjeo ka prvi, jedini i najmiliji, nekako svi mislimo isto il se bar trudimo jel, eh, onda sigurno znaš kako ćeš to izvesti. što bi se mi zajebavali i plaćali silne novce za cestarine. i još se kupali u pišalini. nek deder suđuka mu i zasmuđene bravetine, ostavimo to za jarane ruse, čehe, mađare i škota. hajdede ti napravi nama more u zagrebu i onda smo kompletni. ako treba strine mi od bake Ljubice, najljepše žene od Tkalče do Klaićeve napravi i humanitarnu akciju. ništa lakše. tu ti je epehahaha, tekoma i telka. još dodamo dvajst uvijek spremnih inače im pojebasmo ovce i zarazismo ih hivom namah. te će i ljudi zvati, urlikati, vapiti i cičati. jošktomu dodaš i Ćirin šal, jebote belosvetski uspeh. nu, kaj veliš, kaj kaj kaj. aj snivaj... i već radim na tome... parkiram se u novoj tuškanačkoj garaži. na nivou tri sretnem školsku kolegicu. vidjevši nonšalantno mi prebačen kručiguči ručnih prek desne podlaktice upita me: a kam ideš? zamahnem zurkom jer to zaslužujem i odgovorim joj glasom koji sadrži maksimalnu koncentraciju islandskog leda: na kupanje, dušo. eto, Milane, šta da ti još velim neg da se ljetu veselim.