Eusebije (HE 3.4,6) kao i Julije Afrikanac i Monarhijanov prolog, drže da je Antiohija na Orontu, Lukin rodni grad.

I jedan Marko Aurelije (vl.: 161. - 180. g. ne.), koji je na peru bio ' veliki ' stoički filosof, hrišćane čija je etika bila vrlo slična stoičkoj, nije se ustručavao da hrišćane brutalno zatire (v.: Eusebije: ' Historija Crkve ', V, 1 - 2), da izdaje zakone protiv ' sujeverja ', koji su se pretežno odnosili na hrišćane.

Eusebije, dalje priča o Petrovoj propovedi u Rimu kojima je razotkrino bilo učenje Simona Obmanjivača: »T > g Sim > na, r > d > načalnika i sazdat5lja p > m5nut > g zla, lukava sila, n5prijat5ljska pr5ma d > bru, k > ja mrzi spas5nj5 ljudi, isturila j5 u to vreme ka > v5lik > ga pr > tivnika v5likih i divnih Ap > st > la Spasit5lja naš5g.

Eusebije o tome piše: »Crkva je bila u miru do vremena Trajana, do vremena kada je sin Kleope, Simeon, oklevetan od strane heretika i doveden pred sud.

Pošto gubi nadahnute učitelje, otuđena Crkva ponegde dopušta čak i da laici (u prisustvu episkopa) poučavaju i propovedaju sa katedre (Eusebije: ' Historija Crkve ', VI, 19).

Eusebije koji svedoči za aramejsko ' Evanđelje po Hebrejima ' (' Historija Crkve, V, 8) ukazuje i to da je na Istoku, medu onim Indijcima koji su upoznali Hrista, Klementov učitelj, prvi upravitelj katehetske škole u Aleksandriji, po učenosti čuveni stoik i terapeut Panten, dostavio Indijcima aramejsko ' Evandelje po Mateju ': »Po kazivanjima, on/Panten/je pokazao takvu goruću revnost za reč Božiju, da je sebe pokazao kao smelog propovednika Hristovog Evanđelja među neznabošcima na Istoku, i dospeo je čak do zemlje Indijaca.

Kada je Simeon Kleopin raspet imao je 120 godina (Eusebije: ' Historija Crkve ', III, 32) Znameniti koptski podvižnik Antonije Veliki (čije žitije je napisao njegov učenik Atanasije Veliki) u svojoj isposnici kraj Crvenog Mora upokojio je se 356. g. ne., u 105. godini svoga života.

I historik Eusebije Kajsarejski u svojoj znamenitoj i izuzetno značajnoj Historiji Crkve ' potvrđuje da su egipatski terapeuti, iz kojih je izašlo egipatsko hrišćansko monaštvo (grč.: ho monachós = ' samac ', ' osamljenik '), bili zapravo hrišćani, Hristovi poklonici; on kazuje da je Filon, u svome spisu ' O moliteljima ' pisao o terapeutima (kao vrsti esena) nakon što je u Egipat pristigao Jovan Marko, budući episkop Hristove Crkve u Aleksandriji: »Postoji kazivanje da se Filon/u vreme Klaudija, 41. - 54. g./sastao sa Petrom u Rimu, koji je propovedao tamošnjim žiteljima.

Oni koji se podrobnije žele upoznati sa onim što kazuje Filon, neka uzmu u ruke njegovu knjigu, a da je on sve to pisao imajući pred sobom prve propovednike evanđeoske nauke i ustanove predate od samih Apostola, to je očevidna istina za svakoga.« (II, 17 prevod: Slobodan Prodić; v.: Panarion, haer. 29, 5) Eusebije čini hronološki previd, jer je Filon najverovatnije pisao o prahrišćanima Egipta još pre Isusovog stradanja i Markovog pohoda.

Tako je predstavnik judejskog milenarizma bio rabi Eliezer ben Horkanos, koji je se rodio u poslednjim godinama postojanja jerusalimskog Hrama. (Treba znati da pouzdaniji izveštaji iznose da je Jovan ' Apokalipsu ', koja govori o Zlatnoj Hiljadugodišnjici, primio u vreme cara Nerona, 54. - 68., kao što to i Eusebije iznosi u Demonstratio evangelica, III, 5, 15, ili u vreme cara Klaudija, 41. - 45., kao što tvrdi Epifanije u delu Panarion, LI, 12, 33, a ne vreme Domicijana, 81. - 96., kao što kasnije prerade stavljaju i interpretiraju.) Judejska apokaliptička eshatologija upravo ima svoje korene u delovanju Božijih proroka među Izraelce.

Tako se Eusebije u ' Crkvenoj Historiji ', citirajući reči antimontaniste Gaja, osvrće na pogrešna hilijastička shvatanja gnostika Kerinta, koji je se uz Jovanovu ' Apokalipsu ' pozivao i na mnoge druge tobožnje objave: »I Kerint, u otkrivenjima koja su tobož napisana velikim apostolom/= Jovanom /, meša lažna kazivanja o čudima koja su njemu rekli anđeli.

Konstantin Veliki je često pred narodom iznosio besede o pitanjima vere (Eusebije: ' Život Konstantinov ', IV, 29), postavivši se očigledno kao pastir Crkve.

Nekršteni car Konstantin, koji je u Nikeji sazvao mnoge episkope, u svojoj Poslanici Crkvi u Aleksandriji i svojoj Poslanici crkvama (Sokrat: ' Historija Crkve ', I, 9) izražava svoje zadovoljstvo što sa episkopima može biti »ravan drug u službi.« Eusebije, ideolog Konstantinove ' hrišćanske ' države stavlja u usta Caru sledeće reči, upućene jednom prilikom episkopstvu, kojim se on lažljivo ograničavao samo na nadgledništvo pagana i nekrštenih: »Vi ste episkopi onih koji su unutra u Crkvi, a ja sam od Boga postavljeni episkop onih koji su izvan/epískopos tMn ektós /.« (IV, 14) Car Lav II nadmeno ukazuje i piše rimskom pontifu Gregoriju II (715. - 731. g. ne.): »Car sam i sveštenik.« (Mansi, II, 976) Na arelatskom (353. g. ne.) i mediolanskom (355. g.) saboru imperator Konstantije preteće je ukazao da njegova carska želja važi kao kanon.

Za ' pobedonosnog ' cara Konstantina Velikog, ' sunce ' Rimskog Carstva, koji je Crkvi poklanjao ' naročito staranje ', Eusebije uznosi: »...

Eusebije Pamphili, povjesničar i biskup Cezareje u četvrtom stoljeću, daje isto svjedočenje u svojim Kronikama.

Nabrajajući znamenite episkope i historik Eusebije Kajsarejski iznosi: »I čoveka od mnogih sve do danas još slavljenoga Ignatija, koji je po prejemstvu iza Petra drugi preuzeo episkopstvo Crkve u Antiohiji.« (' Historija Crkve ', III, 33) Sokrat Sholastik (početak V stoleća) iznosi za Ignatija, nadzornika Crkve u Antiohiji, Crkve u Siriji, i vaseljenske Crkve: »Ignatije Antiohijske Sirije, treći/po redu/iza apostola Petra, episkop, imao je viđenje anđelâ kako slavoslove Sveto Trojstvo antifonskim pesmama...« (' Historija Crkve ', VI, 8) Pred rimskim imperatorom sveti sveštenomučenik Ignatije Bogonosac optužen je kao otac svih hrišćana, kao poglavar Hristove Crkve.

U ' Poslanici Konstantini ', sestri cara Konstantina, koja je poželela da ima ' verni ' slikarski prikaz Hrista, Eusebije Kajsarejski joj ukazuje da slika koja bi prikazivala Spasiteljev zemaljsko-historijski izgled predstavlja korak unazad u spoznaji Gospoda, koji sada ima telo od neizrecive i nepredstavljive Slave, Slave koja se samo u Duhu Beskonačja može posmatrati.

Atrapian, jevrejski aleksandrijski spisatelj i historik (III-II st. st. e.), koji je zabeležio predanje da je Mojsije navodno bio učitelj Orfeja, zapisao je i to da je Avraham obučavao egipatskog faraona astrologiji (Eusebije: ' Evanđelska priprema ', IX, 18, 1).

Tako kao metropolita Palestine pri samom kraju II stoleća naziremo najpre kajsarejskog episkopa Teofila (cp.: Eusebije: ' Historija Crkve ', V, 23 i 25).

Taj čovek koji smatra da ima Duha, uzdiže sebe i hoće da ima prvo mesto, odmah je drzak i bestidan i brbljiv, i živi u mnogim uživanjima i u mnogim drugim obmanama, i uzima platu za svoja proroštva, i ako je ne dobije neće da prorokuje. /.../On se uopšte ne približava sabranju pravednih ljudi/= ne govori u crkvi/nego ih izbegava, a prilepljuje se onima dvojedušnima i praznima, i prorokuje im po ćoškovima, i vara ih govoreći im sve sujetno, prema željama njihovim,...« (Zapovest 11, 1 prevod: Atanasije Jevtić; Eusebije: ' Historija Crkve ', V, 18, 11).

Kako nas ponajprije Eusebije izveštava, car Konstantin je 331. godine za narastajuće crkve Konstantinopola kod njega i monastirskih kopista Palestine naručio brzu izradu pedeset novih pergamentnih prepisa Biblije: »U tim tomovima treba da bude sadržano božansko Pisanije, koje je, po tvojemu shvatanju, naročito neophodno imati i upotrebljavati u Crkvi.« (' Život blaženog cara Konstantina ', IV, 36) Današnji poznati novozavetni kodeksi i manuskripti upravo su ponajprije proizvodi i završne redakcije iz Konstantinove epohe, IV stoleća. U 9 pravilu Sedmog Vaseljenskog sabora određuje se za ikonoklasnu literaturu: »...

Gozbeno okupljanje oko zajedničkog stola u hramu je do početka Srednjeg veka skoro svugde ukinuto, a uzdignuto je sakramentalno dostojanstvo episkopove katedre: »Ne priliči u Gospodnjim hramovima ili u crkvama obavljati takozvane trpeze ljubavi, i u domu Božijem jesti...« (Pomesni Laodikejski sabor, prav. 28) I Trulski sabor ponavlja zabranu da se u bogomoljama i zdanjima posvećenim Gospodu održavaju agape, izjednačavajući praksu Gospodnjih večera sa pravljenjem spavaonice i konačišta u hramu (prav. 74) Možemo videti da se u crkvi najpre ukidaju trpeze ljubavi u Hristovu čast (čemu su doprinele i mnogobrojne zloupotrebe svetih gozbi, koje su se još u Pavlovo vreme susretale ' Korinćanima ', I, 8:21 - 22.33 - 34) a potom i u čast raznih mučenika, koje je ustanovila paganizirana Crkva (cp.: Eusebije: ' Beseda cara Konstantina zboru svetih ', 12), koje se kasnije samo negde (naprimer među Srbima) zadržavaju kao plemenske slave

Kornelije Rimski (251. - 253. g. ne.) u jednom pismu upućenom Fabiju Antiohijskom svedoči da je u njegovoj crkvi sredinom III. stoleća blagodat i čovekoljublje Gospodnje izdržavalo više od 1.500 udovica i bogalja (Eusebije: Historija Crkve, VI, 43, 11), što je impozantna brojka, s obzirom da se zna da su hrišćanske opštine u to vreme bile sastavljene od žitelja sa najmanjim imovnim stanjem.

Gabrijela je, kao što rekosmo, vrlo slab poznavalac historije Crkve (ono što su o Crkvi, njenom razvoju i previranjima u njoj, pisali Eusebije Kajsarejski, Sokrat Sholastik, Sozomen, Rufin Akvilejski, Teodoret Kirski, Jovan od Efesa, Filostorgije, Pseudo-Hegesip, Nikefor Konstantinoposki,...), o istinskom redu u Crkvi, o drevnim hrišćanskim redovima, o drevnim misterijama,...

I Flavije, koji je patrijarha Avrahama video kao pripadnika desetog poslepotopnog haldejskog pokolenja (Eusebije: ' Evanđeljska priprema ', lib.

U svojoj Historiji Crkve Eusebije izuzetno puno prostora posvećuje znamenitom aleksandrijskom episkopu Dionisiju (246. - 263. g.), učeniku restitucioniste Origena, od koga citira brojne iskaze i pouke.

U svojoj prvoj Knjizi tumačenja Evanđelja po Mateju Origen je pokazao da od novozavetnih tekstova priznaje četiri ' Evanđelja ', ' Pavlove ' Poslanice ', ' Prvu Petrovu poslanicu ', ' Prvu Jovanovu ' i ' Otkrovenje ' (verovatno i ' Dela apostolska ', iako to Eusebije ne naznačuje), međutim oprezno je osporavao ' Drugu Petrovu poslanicu ', ' Drugu i Treću Jovanovu poslanicu. Poslanicu Jevrejima ' nije prihvatao kao Pavlovu, kao ni dve apokrifne Pavlove poaslanice, ali je uvažavao njenu puku: »U jeziku poslanice koja je upućena Jevrejima, nema onih osobina koje su svojstvene apostolu Pavlu jer poslanica je napisana na dobrom helenskom jeziku i mnogi veoma lako primećuju to.

Dokle ne dođe onaj kome pripada... '.« (' Protiv Galilejaca ', 253 D) Eusebije citira III. knjigu darovitog Plotinovog učenika Porfirija, koji je napisao 15 knjiga protiv hrišćanstva, deo u kome se prevashodno okomljuje na alegorijski pristup tumačenju ' Biblije ' negovan kod Origena i aleksandrijske škole: »Žarko nastojeći da sačuvaju nečista kazivanja judejskog Pisanija, oni/= hrišćani/okrenuše se tumačenju koje se potpuno ne podudara sa sadržajem tih kazivanja.

Dionisije Korintski (oko 170. g. ne.), čija su pisma pretrpela izmene od nemarljivih prepisivača (đavoljih apostola), iznosi: »Nije čudno što su se postarali falsifikovati i Pisanije Gospodnje, kad su se zauzeli i ne tako važnim.« (Ibid., IV, 23) - Za Markionovog sledbenika Apelesa (osamdesete godine II. stoleća), koji je smatrao da proroštva proishode od Đavola, koga je razotkrivao Tatijanov učenik Rodon, Eusebije tako izveštava: »...

Apeles je hiljadama huliteljskih reči izgrdio Mojsijev ' Zakon '; u brojnim knjigama sa velikim usrdnošću hulio je na ' Pisanije ', i kako se njemu činilo, izobličio ga i omalovažio.« (' Historija Crkve ', V, 13) Za Gaja Rimskog, koji je živeo u vreme rimskog episkopa Zeferina (199. 217. g. ne.) i sporio se sa montanistom Proklom, Eusebije izveštava da je u svom traktatu »obuzdavao drsku spremnost heretika da sastave novo Pisanije.« (VI, 20, 3