Kočim, kočim!

Nemoj da te ja kočim u tome.

Ne kočiš me ti, ja se kočim.

Ja ga kočim jer ne želim ići na rolanje!

Od takvih riječi se kočim.

Nemoj da te ja kočim u nečemu.

Nemoj da te kočim u nečemu.

Ali ja ne mogu da kočim. Moje stopalo ne može da dohvati.

Lagano kočim, onda brzo levo...

Ja vas samo kočim.

Prebrzo kočim?

Gle, kočim kada vidim dugu kolonu zaustavljenu ispred.

Osjećam kako se kočim.

Ali nemojte da vas ja kočim, dečki.

Ono što radim, u običnom brzom autu, kada prolazim ovuda, je da kočim, skrenem... osećate prijanjanje, OK?

Ali ovde, moram da kočim što je kasnije moguće, i da izgubim što manje vremena pri okretanju, pre povratka.

Nakon samo 18 sekundi išao sam preko 300 km/h i spremao se da kočim na okretnici.

Puna vam je glava, mislite gdje je zavoj, gdje je drugi auto, u kojoj brzini trebam biti, kada da kočim.

Ako misliš da te kočim...

Ali neću dozvoliti da kočim tvoj emocionalni put.

Ja nas kočim. Možda ne mogu osjećati ranjivost.

Nije baš brzo, ali nekad... Sad lepo skrećem i kočim, zlato.

Idem prema Portieru, druga brzina, siječem zavoj, lagano kočim, ostajem u drugoj i idem prema van.

Pa kočim Al"` neće!

Ne mogu jače od ovog da kočim!