Čak je i davne 1869. Klement Božić u zagrebačkom Viencu pisao o ovim adetima bosanskih muslimana: " Muhamedanci kvare svoja imena, jer ih prilagođavaju narodnom zvuku: Mujo, Meho "

Postoje i vrlo dobi i iskreni muhamedanci, pa to ne čini muhamedanstvo istinitim.

Dobro se sjećam, kako sam požudno pušio cigaretu za cigaretom, te kako sam osjećao nekaku želju, neku nerazložnu znaličnost, da vidim na svoje oči, kako će nas dočekati braća Muhamedanci.

Mi se spuštasmo k jednoj " karauli " gustinom, a kad se izvukosmo na čistinu, pozdraviše nas Muhamedanci baš nemilosrdno.

Muhamedanci utvrdili se na suprotnom briegu, u šumi, ali nam njihovo olovo nije moglo nauditi, jer bijasmo zaklonjeni.

Sva je već naša vojska bila u kreševu, svuda su u dolini praskale puške, svuda se čula lomnjava, nad četami vijao se dim, satnije su se naše šuljale uz živice, vukle su se od zaravanjka do zaravanjka, a Muhamedanci sipahu ubojita taneta i oprezno uzmicahu na nepristupna mjesta.

I Muhamedanci imali su dva topa u onoj na pola porušenoj tvrđi, ali nisu imali taneta, pa pucahu prahom, samo da nas zastraše.

Naša je satnija sve po malo silazila u dolinu, odakle se već bijahu spasili Muhamedanci.

Mi sve čovjek do čovjeka na stepenica, izmetnemo nekoji puške, svi zaurlaju, no i Muhamedanci izpališe u nas pištolje i revolvere, neki se od njih svališe, drugi nasrnuše na naše oštrim hanžarom, nasta jauk, stiska i komešanje.

Prvi se naši sruše, Muhamedanci sieku, bodeži se i handžari križaju, stepenice škriplju, obavija nas dim.

Topovi naši pucahu do kasne noći, a onda se sve utišalo, samo bi kadšto vikali Muhamedanci po vrletih.

Sutra dan, u subotu, u prvi rasvit, pozdraviše nas Muhamedanci vrućim olovom.

Muhamedanci počeše negdje po podne uzmicati pred tko bi znao koliko puta jačom silom.

Muhamedanci bez prekida pucahu iz šume.

Naši zapovjednici mišljahu, da su Muhamedanci još u onoj šumi, te da će u zoru odanle opet na nas navaliti, pa nam s toga naložiše, da ostanemo na izbrežku.

Zapovjednici stadoše nas sokoliti, da ćemo protjerati neprijatelja: jedni će naši udariti desno na tvrđu, drugi lievo, da pročiste šumu, a treći će ravno prama zapadu, gdje se bijahu, na izlazu doline, utaborili Muhamedanci.

Na sedlu oko " karaule " poigravahu dan prije Muhamedanci svoje male, vatrene konje.

Sad se saznalo, zašto su Muhamedanci onako naglo izčezli.

Vatikan u svojoj Katolickoj Enciklopediji piše da su muhamedanci i katolici Bosne i Hercegovine Srbi i da su Srbi 98 % stanovnistva Bosne i Hercegovine..

Na isti način u hrišćanskom paklu nema hrišćana - tamo u oganj dospevaju muhamedanci ili oni Davidove vere, dok se u Iblisovom islamskom mučilištu nalaze sve sami hrišćani i Jevreji, a nema nijednog Turčina ili Arapina. (...) Shvatite to kao veliko, vrhunsko upozorenje, gospodaru

2 Do 1901. godine službeno ime Muhammedaner (njemački) - muhamedanci.

Nekoji Muhamedanci rekoše mi, da govore hrvatski.

U drugih sobah bili su otmeni Muhamedanci, nekoliko begova, a među njima i Ragib beg Džinić, pa i Omar Fazli Efendija, upravitelj vakufa, džamijskih dobara.

Mišljasmo, da su se povratili Muhamedanci na svoje klisure.

U razsvanuće uđoh u karaulu i legoh na kup slame, koju su bili Muhamedanci ondje ostavili.

Petnajstoga rujna u večer reče mi jedan častnik, da su naše patrole našle nekoliko mrtvaca u šumi nedaleko od tabora, pa da ću ja sutra s četicom vojnika u onu šumu. S vama će i četiri trgovca iz Ključa, domaći ljudi, oni će vam kazati, da li poznaju mrtvace, da li su oni mrtvaci Muhamedanci, ili možda Vlasi.

Oštećeni Muhamedanci prisegoše na Koran, da su prepoznali onu četvoricu.

Muhamedanci sjedili su mirno, kao da se i ne radi o njihovih glavah.

Muhamedanci posluhnu, ustanu, a mi ih obkolismo, pa se maknusmo od kuće s njima.

Satnija se primakne predstraži na stotinu koraka, pa sjednu momci i Muhamedanci posred polja.