vreme je za nastup. kola su parkirana odmah ispred ulaza, spremna da nas prebace do hale. obezbedjenje cheka ispred liftova u prizemlju a ja odlazim po bend. kako izlazimo iz lifta u foaje hotela, bend u kostimima i nashminkani - ja prvi, onda Dzin demon dvometrash u chizmama do butina s visokom potpeticom, pa Starchajld, Ketmen i Ejs - momci iz obezbedjenja hvataju nash korak, po chetvorica s obe strane. niko ne progovara ni rech dok prolazimo foajeom, ali sigurno izgledamo skroz bizarno: chetiri mushkarca sa ogromnim frizurama i neobichnom shminkom idu u koloni po jedan praceni smrknutim chuvarima rasporedjenim u dve vrste. osecamo se kao da idemo pred straljachki vod, a da smo samo znali ko su ti momci, znao bih da to nije daleko od istine.

Uperi pistolj u mene, uradi mi sve najgore sto mozes i zamisliti, od cega te je strah... nocu.... kada si sam sa sobom i svojim kosmarima i tek tada cu znati... da li jesam i koliko sam uspela, na stazi zvanoj " Put Samospoznaje ". Mozemo se mi truditi, raditi razne tehnike, uciti na razne nacine, ali direktnu spoznaju dozivljavamo tek tada kada smo suoceni sa smrcu u raljam " Zivota " dok se hvatajuci za ponudjenu slamcicu da ne potonemo, borimo za dah koprcajuci se, uhvaceni u zamku zvanu " neizveznost dogadjanja ' ". Tu tek saznajemo ko smo, sta smo i koliko jesmo u tom trenutku neznanja kada vestina umeca i sva nasa mudrost dolaze do izrazaja.Ako ne potonemo nastavljamo plivati dalje rekom zivota koja nas izvesno nosi privucena izvorom svega postojeceg, nazad, od kuda smo jednom potekli, nasem izvoru.Kljuc svega je kako cemo se postaviti u takvoj situaciji.Ulagacemo voljni napor ako osetimo da smo umno nastrojeni koristeci intelektualno znanje, snagu fizickog tela ako je to potrebno, ili intuitivno znanje ako nam nasi senzori jave, ako naslutimo.U zavisnosti od toga koliko smo osvestili do tog momenta takva ce biti nasa percepcija i nasa reakcija.Ne trebamo biti razocarani trenutnim, nego zadovoljni sto smo uspeli to uciniti na takav nacin, kakav jesmo, sto smo svesni toga sto cinimo i sto iz momenta u momenat evoluiramo.Najminimalniji pomak je veliki evolutivni korak bitno da se ne predajemo.Zasto naslov " Prihvatanje "? Evo zasto; zato sto na osnovu onoga koliko smo u stanju da prihvatimo, toliko smo blize svom sredistu.Neka nam uvek bude merilo sta god nam se desavalo, to sto mislimo, osecamo, kakve senzacije dozivljavamo u tim momentima, jer su oni najbolji pokazatelji naseg evolutivnog razvitka.

Svi smo mi ubedjeni u ispravnost onoga sto mislimo i osecamo, da nije tako ne bi funkcionisali onako kako funkcionisemo.

Ne samo u mislima u retkim trenucima posvecenosti, nego i koliko smo uspeli da zivimo, ono sto mislimo, osecamo, sto nam se desava u svakodnevnom zivotu.

Veruci se uz njegove hridi spoticemo se, samopovredjujemo, patimo zbog bola koji osecamo.

xaxa Sta sad, zar bi trebali da se osecamo zapostavljeno jer nas ne spijuniraju?

Preporuka: Praktikovati dva puta na dan, najbolje ujutru i uvece, ako nismo u mogucnosti, dovoljno je jednom na dan u trajanju seanse od 30 - 40 min, produzenjem iste mozemo izazvati kontraefekat.Kao sto vazi i za polozaj tako i ovo mozemo prilagodjavati sebi i trenutku, kako se tog momenta osecamo.

Budimo svesni ovog trenutka, evo ovog, upravo sada, sta osecamo, sta mislimo, da li nas telo slusa, ili kao vazac pocetnik koji misleci da je naucio voziti auto, vozi ubedjen da ima kontrolu nad situacijom, a ista kontrolise njega... Smesno, pomislice te, ali je tako.

Napomena: Zauzeti polozaj tela koji trenutno najbolje odgovara, gde se osecamo mirno i opusteno.

Trebali bi biti barem jednom iskreni i da se na osnovu toga naprtavi neki nvi odnos, ako neide treba prestai pokusavati napraviti nesto sto nemoze da se napravi i ocuvati barem neki minimum saradnje zbog Srba koji zive u Hrvatskoj i Hrvata koji zive u Srbiji.Iskreno, u Srbiji se ne stisava ogorcanost naroda sa celom situacijom i osecamo se da smo po ko zna koji put prevareni.

Um je uvek tu da nas podseti da ono sto nam se desava nije ono sto treba da se desi, ali ako mi duboko u sebi osecamo da jesmo, on ce postati dobar sluga i jos ce nam pomoci u ostvarenju sebe.Znaci tisina koju cujem, sta je to?

Posto su ti postupci jako zavisni od toga koje emocije stoje iza njih, mislim da cemo lakse izbeci ponasanje koje moze povrediti ili ugroziti drugu osobu ako pocistimo osecanja koja prate nasu ljubav a koja cine da se i sami ne osecamo dobro.

" da smo iskreni, da smo dovoljno hrabri i dusom svojojm nezavisni, mi bismo govorili ono sto osecamo i do prevare ne bi ni doslo... ili bi se u razgovoru partnera rasprsila zelja ili bi se odvojili i zapoceli nesto drugo... a cim se sklizne u laz, (a to, izgleda, skoro svima na svetu mora da se desi) onda se pojavi pojam prevare "

Uvek zelimo da svaki svoj dan, sat, minut najbolje moguce iskoristimo u zivotu.Na pocetku su to nase zelje koje zelimo ostvariti ako je moguce, kasnije pokusavamo relizovati nase snove na ovaj, ili onaj nacin, a tek mozda u nekim zrelim godinama shvatimo da nam izmice iz ruku sve cega god se latimo uz osecaj nedostatka vremena, jer Boze moj, pa vec smo toliko i toliko godina, dok sve to u mladosti drugacije izgleda, ono kao ceo zivot je pred nama mozemo jos sebi dopustiti neki laganiji tempo.Medjutim to je samo nase poimanje vremena u zavisnosti od toga koliko smo uspeli osvestiti apsolut u sebi.A koliko nam je to uspelo mozemo da vidimo po tome kako se mi osecamo, da li smo u raskoraku sa vremenom u odnosu na to sto bi zeleli proziveti, ili smo zadovoljni trenutnim bez obzira na to sta nam se desava.Sve to mozemo jednostavno proveriti pomocu dva parametra, a to su prihvatanje i duboka predaja.Poistovetimo se sa tim osecajem, stanjem, duboke predaje, i prihvatanja naizmenicno u odnosu na to sto zelimo preispitati i odmah ce nam biti jasno, gde se trenutno nalazimo na svom " putu ", koliko se lazemo, ili slazemo.Koliko uspevamo duboko da se predamo tom necemu i to da bezrezervno prihvatimo toliko smo uspeli, cim postoji neki otpor u vezi necega trebamo na tome da se zadrzimo i razresimo to usmeravanjem paznje sve dok ne stignemo do uzroka tog otpora, teskobe u odnosu na to.Znaci, imamo ovaj trenutak, svesni smo ga, on je.... misao... osecaj... senzacija... meditacija... osvestimo... ako postoji neka hrapavost u vezi toga ulazeci u taj osecaj sve dublje pokusavamo pronaci samu sustinu problema, koji nam stvara anksioznost koju ako odmah ne resimo postaje zapis u telu u vidu zategnutosti, neki problem u vidu neceg hronicnog sto ne uspevamo resiti, nego gde god prepoznamo nesto slicno, mi zapinjuci nastavljamo dalje nesvesni sustine problema i zbog cega do toga dolazi da uvek zapinjemo na istom mestu, ili se manifestuje kao neka bolest kada vec uzme maha.Sigurno je sledeci pitanje kako postati bolji, kvalitetniji, kako uspeti kao jedinka, individua, koja ce se na svom vrhuncu samo rasplinuti? Svakako najpre moramo biti samokriticniji, dovoljno svesni i odlucni da pogledamo sebi u oci i da ne uproredjujuci se sa bilo kim u smislu toga da odustanemo cim uvidimo na tudjem primeru kako to sve bas i ne funkcionise i da cemo na taj nacin mnogo toga izgubiti, izgubimo volju za daljim napredovanjem.Svaki i minimalni pomak je dostojan nase paznje i hvale, i svaki taj pomicaj ce nam ukazati vec u nekoj sledecoj situaciji koliko smo spremniji nesto prihvatiti, ili se bezrezervno predati, ako ne bas bezrezervno, ali sa mnogo vise entuzijazma, vere u to, nego li pre.Zato i naglasavam da sve pocinje otprilike tamo, gde u stvari i zavrsava, a to je sa dubokom predajom i prihvatanjem onoga sto jeste kao takvo, bez vezivanja za to, jer vec sledeceg trenutka to je proslo vreme, a ako spoznamo ovaj trenutak koji jeste u pravom smislu te reci, sustinski, mi smo sada sama vecnost.

Pa mi smo i besni zbog sebe (onoga sto je neko nama skrivio), osecamo se izdanima zbog sebe (jer je nas neko izdao), ljubomorni smo zbog sebe (jer je neko nas zamenio/izjednacio sa nekim), preziremo zbog sebe (jer neko nije dostojan nas)... i sve to nam je svima u redu i razumljivo.

Nesto nas boli, ne osecamo se dobro, nedostaje nam jos samo jedna cigla u zidu da bi kuca bila postojana na sva klimatska, tektonska, istorijska odnosno evolutivna desavanja, ta cigla ce nam verovatno nedostajati do zadnjeg udaha u ovom zivotu i pokusacemo je pronaci i staviti na pravo mesto dok ne izdahnemo.

Mozda se potajno pribojavamo da cemo zbog srece biti svirepo kaznjeni? Mozda pomisao na srecu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesrece? Mozda nam se cini da je sreca lakomisleno izazivanje sudbine, pa se radije drzimo nekog neodredjenog stanja, koje nije ni sreca ni nesreca..... vec neka tupa potistenost i gorcina, jer se tako osecamo sigurnijim

Nije osoba koja dnevno pojede stanglu cokolade nista manje zdravija od osobe koja prima voce na infuziju... Niti losije izgleda (: To kako se mi osecamo uz odredjenu ishranu je sasvim druga stvar.

Da pomocu vezbanja izgledamo i osecamo se bolje i zdravije, a ne da nas to frustrira i nervira jer nas oblikuje onako kako to ne zelimo - a prosto nekad za to nije odgovoran nacin treninga vec jednostavno... Nase telo koje ima tendenciju da ide na jednu stranu i da se razvija na odredjen nacin.

Sloboda koja nije ispravno resenje trenutnosti, nije to u svojoj sustini, ona je tada iznikla na osnovu predrasude o tome, ona je tada iluzija..... Njena prava sustina je u stanju svesti.... Kada se osecamo slobodni od svega.. nevezani.. kada neprianjamo kako za objekte, materjalne tvorevine, duhovna saznanja i naravno, misli, osecanja, sen zacije, bilo sta postojano u ovoj stvarnosti, koje je kao takvo i prolaznog karaktera.. tek tada mozemo reci da smo slobodni.. ali ne zato sto to pojmimo, razumemo, spoznajem o nego zato sto to jesmo, jer nismo nicim sebe obavezali, uslovili, ucenili... ni zbog toga sto nam to pricinjava zadovoljstvo, niti zato sto nam to nanosi bol pa u njem nesvesno uzivamo... osecamo se udobno u svojoj patnji, sigurno (spoznate okolnosti, daju nam lazan osecaj sigurnosti) te je ne napustamo nego ostajemo u njoj.. To nije sloboda.... to je zatvor koji smo sami stvorili na osnovu toga sto nam je ponudjeno.

Odgovor: ' Osecamo da Hurli i njegov savetnik Peris Malins misle na nas i ne verujemo da ce nas Hurli ostaviti na cedilu, iako mediji spekulisu da ce prebeci u Kampos.

Tako se zali samo za nesto za koje osecamo veliku bliskost (znaci ako nije rod, prijatelj ili nekog koga osobno poznajemo, onda je bog)

I tako se dolazi do zakljucka da sve sto znamo i osecamo, sve to osobine Bozije koje nabrajamo, sve nase znanje i iskustvo treba da nas dovedu do toga da se molimo i da zelimo kontakt sa Njim.Ali onog trenutka kad stanemo pred Njega mi moramo stajati pred Bogom kojeg ne znamo, koji je za nas neshvatljiv i kojeg ne mozemo primiti u svoj um.Moramo da ga pustimo da on bude onakav kakav zeli da nam se prikaze, onakav kakav on zeli da ga mi dozivimo, bas mi, bas ja kao pojedinac koji zeli da stane pred svog Boga.. i tada cemo stajati pred pravim i istinskim Bogom

" Vlastitu nevolju osecamo 1000 puta snaznije nego tudju.

ANoreksijA je izbor stila zivota i mi osecamo da nismo bolesne.

Zar to nije jos jedan u nizu dokaza, da smo na on line vezi i da se tako dobro osecamo i kada nismo zajedno?

Ponekad je dobro imati neki cilj pred sobom, onda nas on vuce, pa se znaesemo i od radosti sto to radimo [ entuzijazma i otimizma koji tada osecamo ] zaboravimo da " smo bolesni "/" da imamo " problema, odnosno kad cinimo sto nas usrecuje, kada cinimo i kada jesmo ono sto zelimo, mi se lecimo i zlecujemo...

Vecina nas, ma koliko bili materijalisticki i ateisticki orjenstisani osecamo da postoji svrha naseg bivanja tacno na tom oderedjenom mestu i vremenu i u datom obliku - a tu svrhu je odredio upravo taj deo nas koji se reinkarnira

Onaj deo nas koji se ponovo inkarnira i koji je definitivno razlicit od onoga sto mi obicno osecamo kao nase ja (sto je razlicito kod svakog coveka u zavisnosti koliko je blizak sa svojom dusom)

I da li takvi (losi) krajnici mogu praviti neki problem organizmu, a da mi to ne osecamo