Ujutro kad se probudim pojurim u dnevni boravak.

Mislim da se desilo nešto vrlo važno i sva bunovna pojurim do telefona, jer sam noćas zaspala tek poslije dva sata.

Odključam prvi pa pojurim do druga dva.

Da pojurim kući... znate, strah me je...

Skrenem ja u prvu sporednu ulicu pa pojurim, u prosjeku 25 km/h, ravnijim dijelom grada.

Nema bolje stvari od humora... i crnog... jutros budim svoje dijete za školu, ono se opire, nastoji me neutralizirati, ne čuje... ušuškava se u pokrivač... rekoh - dijete, imam ideju... kako bi bilo da ti danas ne ideš u školu?... ono otvara širom oči... onda se malo ljubimo prije nego ga pojurim da se ide oblačiti...

I sada, prije nekih deset minuta, odjednom skočim s kauča (lickao sam ABC sir, onako na žlicu jer kruha nemam, a ne da mi se do pekare sad spuštat) i pojurim do frižidera.

Ustanem, shvatim da ne nosim any pants i pojurim do sobe, s ocem na uhu.

I eto ga, zvoni telefon, ja pojurim, stanem svom težinom raspoređenom na jedan jedini nožni prst na poluoštar metalni predmet ostavljen u moru ostalih predmeta koji se nalaze na podu moje radnospavaće sobe i umalo pogiboh.

drugi dan je bilo još gore. odlučili su (da, da, oni umjesto mene) da sam spremna za ići na vrh. pa ajmo onda. prva greška je bila što nisam pamtila sve savjete. jer, kad se ustaješ iz žičare, trebaš sjediti na rubu sjedežnice i ustati i odskijati. a ne sjediti zavaljen, u zadnji čas pokušati ustati i promotivno odklizati na dupetu u stranu. i pritom se gušiti od smijeha jer, zaboga koji idijot moraš biti za tako nešto... genijalan uvod za još bolji nastavak. staza je odista bila strma. još je meni izgledala stoput gora jer sam bila pomalo kukavički nastrojena. pogotovo kad oko sebe vidiš samo planine i vrhove, a rub staze kao da je odrezan. samo sam mislila, zaboga, ako pojurim prebrzo (to se odnosilo na brzinu od kojih 5 km/h), doći cu do ruba, i samo odletit preko i neku provaliju, slomit vrat, slomit ruke, tata će me ubit jer mi je već rekao da sam trapava i da to nije za mene... ovaj put suze su potrajale dobrih 45 minuta. i ne bi me maknuo s mjesta ni meteor. već sam vidjela kako stvarno skidam skije i odlazim samo u pancericama u dolinu, poraženo i posramljeno. ali sam shvatila da se i tako mogu raspast po snijegu. a i dragom je bilo teško gledat me takvu tužnu (i razmaženu, dodao bi on), a ja nisam htjela pa sam nekako ipak u suzama odskijala do žičare, jer je donji dio staze još strmiji i to mi nije trebalo. monumentalan kraj je tek slijedio. nakon što sam sve uspjela preživjeti bez padova i lomova, pala sam na ravnom kad sam izlazila iz kafića na skiju i zaradila masnicu na bedru koja je trajala dobrih tri tjedna. ja trapava? ma ne...

Ja pokupim svoje knjige te pojurim ravno u školu a da nijesam ni zavirio u družinsku sobu...

Sve na skokove pojurim na Orlovo Gnijezdo, gdje se po špiljama kriju Uskoci.

Skočim bez uganuća ičega i pojurim nizbrdo...

U srijedu su mi rekli da danas u pola devet moram biti u crkvii (s tim znajte dugo me nije bilo u crkvi)... i ok... znala sam da ću otić... al onda nam je rekla nastavnica iz matke da DANAS pisemo test - matka of kors.... pa sam u četvrtak ujutro štrebala za danas da bi sve pohvatala, jer zbog crkve, ja učit DANAS vemena nisam imala... u četvrtak poslije škole frendica mi je rekla da su oni u testu iz matke imali nešto sasvim drugooo... neštooo teškoo.. i to jako... otvorila sam tu stranicu i pisalo je nekaj besmisleno... (imamo dva udžbenika iz matke)... plačući kako neću sve stići navečer (četvrtak) derala sam se na sve oko sebe pomireći se sa BAD dayom... samo sam htjela ovu VEČER, ovaj MIR... napokon... završila škola... o matki da ne prićam... al ok... shvatila sam da sam ja krivo shvatila iz kojeg mi udžbenika pisemo.. krivo sam cula frendicu... al svejedno nisam ucila ono kaj mi je ona rekla... Dođem maloprije doma, i ugledam komp... sva sretna pojurim na msn... nakon sto puta pokušavanja nije se htio upaliti hotmail.. odma sam shvatila da mi je netko provalio HOTMAILLL.. da, da... dragi hotmalić... restartirala sam komp misleći koja je ta sranja provalnik mogao isprićati mojim frendovima u moje ime... a da ja ne znam bila sam ljuta.. više od pojma LJUĆA restartirala sam komp i napokon je upalio.. ja sretna ugasim hotmail jer sam htjela vidjet dal ce mi uc... again.. da vidim kaj šteka.. i opet mi nije htio uc... shvatila sam da je valjda preopterecen komp.. i da cu sutra opet probati.. makar znam da mi nije niko provalio.. huh... pao mi je kamen sa srca.. i sutra trebam ic u lunapark... ne DANAS, ne PREKSUTRA... nego SUTRA.. Jer mi paše subota.. idem s frendicom... ali evo ti ga na progonozi najavljena - KIŠA..... rekla sam i frendici i roditeljima - ja idem u LUNAPARK MAKAR BILA KIŠA... sad ne znam točno za sutra, al prema dogovoru sa frendicom - IDEMOO hehe... dobro je ispalo... sad barem znate što je uzrokovalo ovo DANAS..

Pojurim za njom kroz ulazna vrata u drugu ulicu.

Pojurim u sobu, bacam ručnik na krevet, uzimam mobitel, dolazim k tati i biram broj hitne pomoći

Pojurim iz dvorane u hodnik i čujem žamor u uredima koji su ga okruživali... uđem u jedan: uredan, opremljen elegantno, no ne napadno, vrlo hladim stilom,... ali prazan.

Provaljujem bujicu bijesa, prebacujem u nižu brzinu, otpuštam kvačilo i pritišćem papučicu gasa svom snagom pa pojurim ravno na čudovište iz mraka.

Začudih se tad jer imao sam više od očekivanog te odmah pojurim prema željezničkoj stanici.

Zgrabim mantil iz ormara navučem ga i pojurim niz stepenice.

Pojurim u prostoriju i zabušim se u nekog, i još nekog, i još nekog, i tako još nekoliko puta, dok nisam došao do cilja.

I stvarno, nisam puno čekala da uskočim u svoga Tikača i pojurim prema Gradini, gdje se upravo gradi kućica iz snova-da, ova iz naslova.

Odjednom se sa stejđa jave neki genijalni zvuci i ja kao uboden šilom u rit pojurim da uživam, a pjevač baš objavi da će sada okrenuti jednu laganu.

I kad sam već bio sasvim spreman da pojurim u slastičarnu i dovučem ga za okovratnik, pojavi se Ante smijući se od uha do uha, s golemom piramidom od osam sladoleda u kornetima u ruci.

Tak sam i ja mislila, a onda sam ih vidla uživo na piramidama... obuzela me neka nostalgija za njima... no, svaki put kad pojurim prema njima promašim..

Ali nema veze nis mi nebu ja tak pojurim na skijama i... bye bye

Eh, sad, prije no pojurim k optičaru po naočale, jer me baš novci ne svrbe, možda ću ipak probati prvo s kapima.

Ja sam pokušavao da ih uplašim tako što sam rukom pravio pokret kao da ću nečim da ih gadjam, ili ustanem malo, kao da ću da ih pojurim..

Svaka čast svakome, ali ne vjerujem nikome - kakav bi ja bila čovjek da na svako upozorenje da sam u krivom - pojurim u tu zajednicu radi ozdravljenja i uputa za ispravan život.