Zaplevši se u raspetljavanje narativa, autor je zaboravio na ono što je činio tokom pripovedanja na zadevanje, podsmevanje, cinizam, ironiju i satiru.

Takođe bih preporučila izbegavanje završetka koji je upotrebljen u ' Cvjetnom pornu ', nema potrebe za pogibijom u kontekstu koji je postavljen fabulom, taj motiv nepotrebno zakucava liniju pripovedanja u dramatičan ishod i narušava svedenost naracije i konstrukcije.

Samooslobađanje i samoća Odabrane perspektive pripovedanja dovele su do toga da je ono što muči Tanju i Martina ostalo bez glasa.

Kada smo na početku ovog rada govorili o razlici između pripovetke i kratke priče, mislili smo upravo na ovu osobinu Pavićeve proze, na vraćanje korenima pripovedanja, na zadovoljstvo koje ono nudi.

Ne, Daša Drndić, zlobno poskakuje na svojoj bolesnoj kralježnici, šamanski uplićući predivo zatomljene povesti i prećutane sadašnjosti, izvodeći na scenu pripovedanja realne ličnosti: pisce, intelektualce, zlikovce, pomagače zločina, žrtve.

Albahari nalik free jazz solisti, slobodno varira nekoliko Santajaninih misli, vraćajući im se tokom pripovedanja i po više puta.

Sve i da ne poznajemo, izvorno ili u prevodu, priče ovog mađarskog pisca, osećamo autentični avangardni ili ranomodernistički impuls Ušumovićevog pripovedanja, likove morfinista i samoubica, makabričnih i monomanskih umetnika, ekstatična duševna stanja, pobuđen Eros i bizarne kombinacije erotskih, nekrofilnih i socijalno inspirisanih afiniteta.

Zaplevši se u raspetljavanje (preterano) komplikovanog narativa, autor je zaboravio na ono što je činio tokom pripovedanja na zadevanje, podsmevanje, cinizam, ironiju i satiru.

Ova zbirka, za razliku od prethodne, sadrži znatnim delom pripovetke u kojima je koncentracija pripovedanja veća time što se prati samo jedan događaj, vremenski i prostorno naizgled ograničen.

Tu Šnajder pravi prelaz koga ćemo se setiti kad roman privedemo kraju, jer je potrebno da se sve kockice ovog složenog pripovedanja sklope da bismo uočili paralelne značenjske linije.

I on je sproveo nepopularnu revoluciju uvevši nove vrednosti i postavljajući sebi lojalne plemiće i tako je svoja trideset tri crna lončara učinio vladaocima kneževine. (Jeftina simbolika hrišćanskog broja nije vredna osvrta.) Ipak, narator ne uviđa ni u jednom trenutku ironijski podtekst sopstvenog pripovedanja.

Roman Martinove strune Sanje Lovrenčić (Leykam international, 2008) predstavlja upravo ovakav iskorak iz banalnog mainstreama koji puni reklamne stupce po časopisima tipa Cosmopolitan, Elle i sličnim, ne samo zato što se u njemu ne progovara o jurcanju za srećom oličenoj u osvajanju određenog muškarca (ili što većeg broja istih) i konačnoj udaji, već pre svega zato što je daje snagu i ohrabruje perspektivu slabijih i što ne prati klasičan model pripovedanja kroz centralnu peripetiju i njeno razrešenje nego pokušava da tačku sukoba sila koje deluju unutar narativa razbije na mnogo malih koje zaplete generišu gotovo neprekidno, koje da tako kažem, trepere sukobima.

Knjiga priča Zorana Malkoča Groblje manjih careva (Profil, 2010) donosi novi oblik pripovedanja o ratu.

Citat, inače, sadrži autoironičnu identifikaciju teksta i života, načina pripovedanja i hodanja.

Roman otvara ' bosanska ' linija pripovedanja koja počinje jedne noći u napuštenoj brvnari nasleđenoj od dede, starog znanca iz Nigdje, niotkuda (Profil, 2008).

Dok balkanska radnja miruje u izolovanoj atmosferi samo izveštaji o vremenu, trčanje na skijama (koje ponekad nepotrebno narušava dinamiku pripovedanja) i crtice o vehabijama koji su posle rata počeli naseljavati napušteno karavlaško selo pažnja je usmerena na pripovedanje o događajima par godina ranije.

Polazeći od istih stavova o subjektu, autor u eseju Pripovedanje kao konstituisanje subjekta zaključuje da su savremena teorija pripovedanja i naratologija nemoćne da se nose s postmodernom prozom upravo jer se zasnivaju na mimetičkom modelu i predstavi o (iskaznom, pripovednom) subjektu kao celovitom i autonomnom, te da je potrebno preispitati i narušiti predstavu o naratoru kao jedinstvenom subjektu.

Sjećam se pripovedanja uz kanastu u forcimeru, ljubim ruke u prolazu i da su stari Kvatrić zvali Međašni plac.

Ne dopušta preslobodne asocijacije kao pesma, ne trpi rasplinjavanje na bočna pripovedanja koja romanu daju punoću, zahteva pažljivo rukovanje svim elementima i ne toleriše slučajnost.

Ritam pripovedanja je izvanredno brz i precizan u svom tajmingu.

Neko ko imalo poznaje književnu istoriju setiće se Tomasa Mana i njegovog ' dobrog duha pripovedanja ', onog ' trošenja ' vremena koje ide uz sjajan, ali već uveliko poznat zaplet koja bi morao da bude dovoljan sam sebi.

Međutim, ovakvi i tome slični metatesktualni izleti (komentari) kojima se razbija iluzija pripovedanja odavno prisutni u prozi starih majstora (npr.

Da stoji samostalno, kao roman, oslobođena tereta anegdotalnog i jednodimenzionalnog pripovedanja u pričama o adolescentnim i postadolescentnim jadima, ' Karavana ' bi predstavila Danijela Konjarika kao mnogo zrelijeg pisca.

U poslednjoj intervenciji čak se i kaže da ni ova instanca pripovedanja nema povlašten položaj, pa se samim tim postavlja pitanje zbog čega je uopšte ona bila izdvojena.

Način pripovedanja, stil, misaona dubina odnosno opseg tretiranih problema i odnos prema njima imaginacija, plastičnost slika, veština dijaloga, univerzalnost poruke, saobraženost cilja koji se ostvarivao u delu sa načinom na koji je to učinjeno, karakterizacija junaka.

Doktorov uspon otkriće nam još jednu osobenost Koščecovog pripovedanja, a to je korišćenje/preuzimanje gotovih modela iz stvarnosti, istorije ili drugih umetnosti.

U skladu sa hrišćansko-islamskom histerijom koja je nastupila u tranziciji, normalna je pojava romana koji će opisivati religioznu shizofreniju, upravo stoga što je kroz takav oblik pripovedanja u kojem nije uvek najjasnije šta je istina a šta ne, odnosno pouzdanost pripovedača je potpuno dovedena u pitanje, moguće sa bezbedne distance kritikovati, a da vas ne uzmu za ozbiljno, ili?

Čini mi se da su potencijali ovakvog dvostrukog pripovedanja ostali neiskorišćeni, ali to nisu jedini propusti u romanu.

I zbilja, Ćosićev tekst jeste klasičan primer delovanja ekfraze jer se u njoj otkrivaju društveni odnosi i odnosi moći, ali i odnos koji narator ima prema svom objektu pripovedanja.

Ali postoji taj problem s godinama: zašto bi adolescentima bila interesantna pretpubertetska pripovedanja, zbunjenosti i otkrića?