Nihilizam je, kao što kaže Hajdeger, neizlečiv: " Nihilizam nas pomalo podseća na rak, na nešto bolesno.

Zato je žalio što ne može da lipše kao životinja (a ne da umre kao Hajdeger); žalio je što, pred smrću, ne može da se sakrije pod teleću kožu, kad ne može već da se uvuče u sebe kao kornjača (radije, dakle, kornjača nego Hajdeger?) (str. 53), da umre, dakle, kao Majka, da umre onako kako umiru majke-životinje, majke-kornjače, ispred tršćanskog Berlitza gde pada majčina glava, jer majka ostaje ispred jezika, (i to će biti kao da je pala njena glava, tu, u Trstu?, str. 92), u neposrednosti tršćanskog sveta, zajedno sa decom i psima, i starcima, tamo u Trieste pour les enfants, u prostoru u kome nema jezika, ali ima plesa i sjaja. Stara kornjača, ličila je u poslednjim svojim danima na staru kornjaču, pod ogromnom grbom, sa krivim nogama, sa rukama raširenim u strahu od pada, la tortue; moja majka, posle svega kao mrtva kornjača, izvrnuta na leđa... (str. 53), posle svega, dakle, ipak uspeh Montenja, mogućnost idealne smrti, ostvarenje gole smrti, ispunjenje želje da se u času smrti ne uzdiže, patetično, u postelji, nego da među vrećama krompira, i kupusa, među telesima odranih goveda, u hladnoći, u blatu i krvi, dotakne dno, kao da će da dotakne samu dobrotu i čistotu, a za onu jednu reč " (str. 185).

Gospodin Hajdeger, a ne ja, postavio je pitanje: Zašto znanost ništa ne zna o ništa?

Za razliku od tebe ja bi volio sjesti s tobom za stol i autentično i autonomno igrati poker, pa bi tek nakon igre rekao - vidiš tako je mislio recimo Hajdeger, Camus ili Pauli.

Hajdeger je, braćo mila, bio zverka retka: Tetka mu je kô smuk pila, a bio je kô tetka.

Ajede molim te koncinzno napiši zašto je Hajdeger VELIKI FILOZOF, a recimo ti, ili ja MALI

Dok je Martin Hajdeger, kome i pre 1933. godine ideja ibermenša nije bila strana, u vreme nacističkog preuzimanja vlasti i moći, otvoreno mislio da Firer mora biti jedini firer, Đerđ Lukač se u isto vreme ponudio drugu Staljinu kao mislilac i programer glajhšaltovane kulturne politike.

Rorty je u ' Konsekvencama pragmatizma ' napisao: ' Možemo da zaključimo da je Hajdeger napravio odličan posao zaštitivši se od potencijalnih kritičara kao nijedan filozof u istoriji pre njega.

Martin Hajdeger je celu godinu dana bio rektor naci-univerziteta što je, s obzirom na značaj i ugled koji ima u filozofiji, jedan od najvećih skandala u tri hiljade godina dugoj duhovnoj istoriji Evrope.

Vidite " ludi " filozof Hajdeger je svojedobno napisao: " Zašto znanost ne zna ništa o ništa?

" Arheologija kojoj nas razlicitim putevima vode Huserl i Hajdeger propisuje, svaki put, podredjivanje ili prestupanje, u svakom slucaju, redukciju metafizike.

Sa druge strane, Hajdeger u cuvenom Sein und Zeit, smestanjem bitka u vremenitost cini pokusaj slican Hegelovom, ali ukazujuci na zaborav samog pojma bitka u koje se vracamo " skokom " kao radikalnim iskorakom iz metafizickog nacina misljenja.Hajdegera, kao i Nicea (kroz povratak predsokratovcima i ciklicno vidjenje istorije) karakterise nada u vracanje izgubljenog tla filozofiranja, sto ih takodje, sledstveno postmoderistickoj ideji biblioteke, takodje vezuje za aktuelno stanje i odredjuje na neki nacin kao pretece postmodernisticke filozofije.Podrucje na kojem covek i bice dostizu jedno drugo u njihovom nepomucenom prvobitnom jedinstvu i gde se jedino moze iskusiti sustinsko poreklo identiteta, Hajdeger naziva Ereignis.smisao ove reci mogao bi biti " dogadjaj prisvajanja " iliti " proces slucivanja samog bica ". Ovakvim zahtevima, Hajdeger u neku ruku, ostaje u dosegu metafizicke zatvorenosti koju kritikuje.Ali bitnija je druga vazna koncepcija, ukazivanje na razdvajanje misljenja i bica koje se odigralo vec na pocetku grcke filozofije (iz Parmenidovog: jedno je misljenje i bice), kao polazna tacka razracunavanja sa kompletnom logikom, sto je jedan od osnovnih zahteva postmoderne i postistorijske neprilagodjenosti

Uh bravo Slavko za temu.Ali ja bih to obrnuo i postavio pitanje o politickom konformizmu filozofa iz leksikona i njihovom prilagodjavanju vremenu i vlasti.Dakle ajmo mane.Zasto Platon napusta politiku, nesretan i zbog Atine, a i zbog Sirakuze? Kako da citam coveka koji je bio donekle mentor masovnom ubici i satrapu Aleksandru Makedonskom? Ili je on nosio grcku obicajnost osvetljujuci svet istoka... bojim se da su porivi vladara drugaciji.Zasto Hegel pozdravlja Napoleonov ulazak u Prusku? Kako mogu citati nekoga ko ne progovori o zlocinima svoje nacije, nepoznatim dotadasnjem svetu, nego traga za prevodima upanisada (Hajdeger jelte)? A Nice je za polovinu nesretnika koji ga citaju Naci.Stvari su pobrkane u potpunosti.Pa nisu ovi navedeni bili pobornici volje za moc, vec slobodnih prosvecenih drzavnih uredjenja

Naravno, iskustveno ovde konotira i istorijsku nauku, razumevanje izmedju civilizacija cak i to onda, jasno, zvuci kao suludo (ali to je Hajdeger pokusao sa Indijom u poznim godinama).

Flemming, živio Hajdeger i živjelo njegovo tumačenje subject - object relacije

Dakle ono su stari eseji, a evo jedan novi.Velika je zabluda misliti da je pocetak istorije nesto primitivno i jos zaostalo, nezgrapno i slabo.Uistinu je obrnuto.Pocetak je nesto najstrasnije i najmocnije.Ono sto dolazi posle nije razvijanje, vec nivelisanje kao puko sirenje, to je nemogucnost odrzavanja pocetka, to je iskrivljavanje i preuvelicavanje pocetka u nakazu velikog, u smislu cisto brojcano-mnostvene velicine i dimenzije " (Martin Hajdeger-u okviru tumacenja jedne strofe iz Sofoklove Antigone). Ili: kako je radjanje logocentrizma u grckoj supstancijalnosti, izraslo u racionalisticku subjektivnost moderne, sa najznacajnijom akcidencijom ideje razvoja? Nije li mozda, prema postmodernistickom zahtevu " izlaska iz Grcke ", elitisticki moral polisa sa zahtevom za univerzalnoscu, klica marksisticko-nacional-socijalistickog korumpiranja zapadnog napretka? Pretenzija, zahtev, ponajvise raspon, ispoljavaju drskost simplifikacije, kontraudarac sazimanja.Ocigledan paradoks " buduceg misljenja " u kojem " mnostvena velicina " eklekticizma i istoricizma moderne, pravi iskorak u jednoznacnu viziju kraja istorije postavom misljenja dekonstruktivnog.Jer, gde je taj pogled Kerolove Alise, koji u optici koja crpi motor egzistencijalizma i psihoanalize, negativnom eshatologijom obelezava citav temporalni uvid najvisih duhovnih uzleta roda i bezmerjem vapaja zveci isteklim vekom? Ispred ogledala cak je i podzemna tragika hriscanina drugog u potonjem profanom ispoljavanju volje za moc, gde se smisao pojedinacnog udesa ogleda u svetlu posredovanosti istorijskih utopija.Obezlicena transcendencija duha svetog, u hedonizmu savremenog crpi sve blagodeti otudjenog pojma kapitalizma, u pustosu plutokratije i posredovanog javnog mnenja kao jedinom zaklonu od projektovanog novovarvarizma (kastinskog neoplatonizma?), gde strah je poslednji opipljiv dokaz objektivne realnosti.Potencija ukidanja mnogo ljudnosti kao da nije predmet bezideloskog veruma, fraktalnog razsredistenog subjekta iza ogledala, gnoseoloski rasap preostalog autoironijskog.Radikalna kritika politicke korektnosti, kao predimenzionirana panika od virtuelnog lika i projekta simuliranog znaka, pridaje sebi apsolutni kulturni kod, pri cemu se reverzibilno izvodjenje semioticki skladno upotpunjuje u amnestiju totalitarnog, koje oduvek tvori stvarni konflikt individue i opsteg.Vitalna igra odmerenog nacela zla ne ponistava se u pitanjima kao jedinom izlasku iz teorije, jer u vristucem koformizmu sitnih kompromisa nema i poredak strepnje ne bira svoje zrtve, kada se izgubi izmastani zavicaj u proslosti i poveruje Bekonovom obrtu.Itekako septicna aura logistike broja, u posluzenju teorijom zarad njenog razoblicavanja, nuzno proishoduje u ceznju za novim minimalizmom u mraku mistagogije kraja.Aristokratsko-gospodstveni ton rasvetljavanja simulakruma, kao da je sama potvrda egalitaristickog poniranja u beg od samoce, razumevanje kao mazohizam, hiperbola mizernog trenutka danasnjice.Jer ko ce sad pitati za sumnjivo onticko, kada nema Robespjera palanke da se u revolucionarnom kicu spusti na zrtvenik sale ili slucaja? " Humanisticka " ikona krcata je nalicjima saucestvovanja u simbolicnom gradjanskom ratu interesa i strasti, borbi kojoj se mora sve potciniti.Jedino izvesno i tautolosko: common sense is not so common... No, izvor je okoncan ubistvom.Ko je prevladao obicajnost

Umjesto gnjavaže s mojim umotvorinama preporučam za uvod pristojan članak HANA ARENT I HAJDEGER (http://www.alexandria-press.com/online/online4_hana_arent_i_hajdeger.htm)