Ne mogu se ni okupati tako da legnem u kadu i uživam, nego se nabrzinu pomazim, sama sebe, dok se tuširam.

Samo bi svako malo mahnula repićem da je pomazim.

Otvorim oči da propadnem u tvoj osmijeh, da se pomazim uz riječi tvoje: Mmmmmm.... mirišeš mi fino... mirišeš na nešto moje..., da potonem u pokoju tamnu mrljicu očiju tvojih smeđih.

Svaki dan je pomazim prije ulaska u automobil.

Volim životinje, dođem, prošećem, pomazim ih, odem doma, ne mislim o tome.

A kad ne diplomatiziram niti štemam zidove, tada imam radove na jednom programu iz vlastitog gušta, mojem čedu koje je preslik jednog mog sna, moje želje da se jednog dana bavim samo primjenom znanosti u kompjutorima, točnije, da se bavim umjetnom inteligencijom:) Nešto mi je došlo i otpuhao sam prašinu sa svog čeda i sad ga makar pomazim desetak minuta na dan...

Ka da me čuva, ja ti ga pomazim i popričam š njim par riči: Jel te ko tuka?

Nekoliko sam puta i stala da ih pomazim i dam im nešto za gricnuti, no ono što me brine već neko vrijeme je da sam gotovo sigurna da ti psi nemaju nikakve kućice niti drugo primjereno sklonište.

I ja se navećer pomazim sa svojom djecom... a ona ima samo jastuk i tugu u srcu: (Nadam se da nemam pravao, malo je pisala pa samo nagađam...

Vidim da joj je to maženje jako bitno pred spavanje (veeeeelika je maza, voli dodir), možda da je pomazim u dnevnom boravku pa strpam u krevet?

Da obiđemo sve štandove, zagrabimo za kvaku dm-a koji se upravo zatvorio, odemo do idućeg, po ko zna koji put svratimo i u Turbo Limač da postiskam sve trbuščiće i pomazim sve plišance, nagovorim ga da bar onaj vikend prije praznika ostane ovdje da prespavam, da produžimo do njegovog stana, zavalimo se pa ko pravi stari bračni par gledamo hoće li Danijel napokon napustiti kuću.

Ja sam isto mačkoljubac, ne mogu proć uz to blentavo stvorenje, a da ih ne pomazim i poigram se.

bio sam u zoološkom negdje tijekom prošle godine. bezobraznici su razdvojili par molučkih kakadua u zasebne kaveze: (koje je to bilo vrištanje, a znaš kako je lako prepoznati koja je emocija prisutna prema njihovom kreštanju. očaj. vidio sam da su jako muzikalni, a i vole komunikaciju i interakciju, pa sam im počeo zviždukati nekoliko tonova. malo su se smirili i došli blizu mene. pokazivao sam im prsten, kuckao po njemu, pričao im. na kraju mi je ženkica dala da ju malo pomazim iza vrata. nije mi baš bilo svejedno, jer ogromni su ti molučki, moćna kljunčuga. al dobro je prošlo... prekrasna bića...

Ostavim ga samog pa se malo igra, pa place, pa ga pomazim, pa odem, pa se vratim... sinoc je to trajalo i trajalo, ali nije zaspao dok nije stavio ciku u usta, ma nije niti par puta povukao i odmah je zaspao... Ne sviđa mi se to, a znam da moze zaspat bez....

Dan kad mi je majka bila operirana rano sam dosla u Split..... tako je stigao katamaran.. nosila sam slike djece da ih uramim i stavim na bolnicki ormaric, neka se razveseli kad otvori oci... cekala sam da otvori fotograf... cula sam neko pjevanje iz crkve Svetog Duje i mnosto svijeta... popela sam se stubama i suze su pocele same teci.... morala sam otici iza crkve jer nisam mogla zaustaviti suze... vidjela sam da se dolje pale svijece ispod stepenica crkve... sisla sam i zapalila jednu za zdravlje zamolivsi Isusa da nam pomogne.... suze su i dalje same tekle... kad su slike bile uramljene krenula sam do bolnice... nisam mogla uci, morala sam cekati par sati.... vidjela sam ju samu u sobi prekrivenu plahtom prikopcanu na sve moguce aparate... bila je kriticno.... posijeta je trajala kratko, za mene dovoljno da je poljubim, pomazim.... saznala sam da se taj dan u crkvi slavila Sveta Luca... i da postoji izvor ispod crkve sa kojom se vodom umiva.Dosla sam ponovo za dva dana u posijetu bila je super... otisla sam ponovo u tu istu crkvu... bila je opet misa.... BETLEHEMSKO SVJETLO i djeca su palila svijece... suze su ponovo nekontrolirano kapale, jedan djecak do mene pruzi mi svoju svijecu... zavjetovah se da cu svaku nedjelju ici u crkvu, postiti petkom - kruh i voda, i da svaki put kad dodem u Split pomolim se u crkvi Svetog Duje... Neki glas mi je govorio bit ce ok... nesto me cijelo vrijeme vodilo... i sad osijecam da me nesto vodi i govori: bit ce ono sto mora biti... osijecam neki mir i potporu da nikad nije nista gotovo i da nijedan kraj nema svoj zavrsetak nego pocetak...

i jedan video za kraj... ovaj pas je totalna zbunjoza, doletio niotkud, pomazim ga i izgužvam malo a on... od čitavog parka, kuda li mi se provuče

Kada uđem u štalu i pomazim jednog od četiri, koliko ih imam, ostala trojica su ljubomorna.

Nakon što je Šou svršio, pomislila sam, zašto nebi i Ogromni B., pa sam na komadiću papira krvlju ispisala kratku porukicu kojom ga pozivam da me pusti u backstage da ga malo, jeli, pomazim bičem..

Ili ga poljubim, zagrlim, pomazim, svaki put uzvrati, ali se rijeđe to sjeti sam.

Sa LJ kad se samo pomazim nakratko, gotovo da mi više i netreba.

dan kasnije, on sjedi točno pored mene. zamišljam da ga odvlačim u wc knjižnice. prislanjam zapešća uza zid. čvrsto. prečvrsto. liznem vrat i pomazim ga po nosu. oke, ljubimo se. ruka mi je pod njegovom majicom. možda.

Uvijek si " ugodno " počavrljam sa njima, ponekad ih i pomazim ako vidim da su za to.

Book. Koji je vama kas bolji sjedeći ili laki? Meni iskreno zapravo ja neznam zato što još nisam jahala u sjedećem.Jel vam je galop udobniji od kasa? Ja volim biti kod konja i pomagati oko štala i tak.Jašem u kk Hiperionu zapravo idem u školu.Jašem na kobili Kuni zasad.Sada radimo laki kas.Volim čistiti kopita i brinuti se o konjima i tak.Uvijek kad idem na konje dan prije sam sva sretna i uzbuđena.Volim onako sunčan je dan, a ja dođem na konje pomazim ih i tak dam im kruha.Kad sam na moru onda kad idem van e to se zove uživancijaaa idem skroz do mora i to je super.ovdje u Zagrebu trenutno idem u školu kak sam već i prije rekla.Eto to bi bilo to bok

" Dakle, pomazim ja psa, muci buci, presladak pas i žena krene dalje.

Jedva čekam da mi se Lelica obraduje odmah po dolasku, da Snoopy dobije srčiku skoro, od sreće, kad čuje da Kedika stiže pred Azil, da pomazim Anku, i da popijem jutarnju kavu sa Zrinkom i Klarom i da ogovaramo naše kerove u Azilu:)

Tek ponekad me nježno dodirne glavom kad poželi da ga pomazim.

I dolazi trud, kratko pomazim trbuh i velim: idemo sad malena, i krenem jako tiskati, skroz sam zaboravila disati, osjećam prolaz glavice i onda strašnu navalu topline u kanalu prilikom prolaska tijela.

Njegove su me riječi ganule, osjećala sam se malom i ranjivom, toliko da mi je došlo da pomazim samu sebe kao psa lutalicu koji obara prvim pogledom.

Provlačim ruku kroz ogradu i pomazim ga.

Na ulici mi prilaze da ih pomazim.