Siman se napola pridigao, ali samo zato da bi mogao agi u oči da skreše ono što ni sam nije pomišljao da bi smeo da mu kaže.

U svom zanosu, Siman je kupio jahaćeg konja, omalenog ali dobrog vrančića, kupio ga je lako, jer posle ove uzbune bilo je i odbeglih i napuštenih konja koje su džambasi prodavali budzašto.

Jednog jutra Siman je dobro otimario svoga konja i, onako visok i krakat, poklopio se po njemu, nakrivivši kapu i zabacivši plosku sa rakijom za sebe.

Poigrava konjčić, samo što prednje noge ne metne na ćepenak, Ibraga se mršti i ne diže glavu s posla, a Siman traži glasno da kupi novu uzdu, sa pucama i crvenim kitama.

Još je nekoliko puta projahao Siman ispred Ibragina dućana, sa srećnim osmehom na licu i poigravajući sitno na vrančiću.

Siman je proveo zimu u nekoj vrsti zanosa.

Ugojili se ukućani te zime, a Siman je i podbuo malo od rakije.

Siman je posejao svojim semenom, ali je od Đurđevdana počeo da kupuje žito.

Siman se nije mnogo iznenadio, jer je već ranije čuo da se pozivaju seljaci koji su uskratili trećinu, još manje se uplašio, jer aginsko dobro koje je pojeo i popio ove zime kolalo je u njegovim žilama kao vrela snaga; pomalo se i radovao što će se pred hrišćanskim sudom sresti sa agom, i otišao je na raspravu kao na malo Kosovo.

Siman je bio zgranut i ogorčen kad je video da pored činovnika koji presuđuje sede dva domaća čoveka, prisjednika, jedan musliman, predstavnik aga, a drugi hrišćanin, predstavnik kmetova.

Zatim je Siman na svoj način izneo kako je otac ovog Ibrage, Salih Kološ, došao do kmetovskog prava, i kako, po njegovom mišljenju, »prava« ne može biti dvaput aginska, i onda kad je turska i onda kad je hrišćanska vlast.

A tu se Siman gromko i široko nasmejao turskim zakonima i rekao za njih nešto što se ne govori u kancelariji, nešto tako ružno i teško, da ga je činovnik odmah izbacio napolje i da je posle imao da odgovara za uvredu vlasti.

Siman nije mogao sebi da dođe.

I Siman je odmah smislio da se sakrije negde u niskoj i polumračnoj crkvi, baš i pod vladičanski sto, ako treba, i da u zgodnom trenutku iziđe pred »carskog čovjeka« i da mu preda svoju molbu, može biti da mu usmeno izloži svoju stvar.

Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i pretrnu.

Ali za njim potrča i stiže ga Siman.

Kad su se ispeli na drum, otresajući se od vode i gunđajući, Siman zlovoljno baci na zemlju svoj deo molbe, a Vaso ga pokupi.

A Siman je drhtao; i ono malo razuma i sva slepa snaga u njemu, sve se pretvorilo u besni prkos i rešenost da se bori i nosi sa svakom silom.

To čekanje po hodnicima policije zamori i utuče i pribranije i strpljivije ljude nego što je Siman.

Po dužini čekanja Siman je video da će ga izvesti pred samog povjerenika.

To je bilo posle prve presude kotarskog ureda, u vreme kad je Siman provodio svoju silu.

I viša vlast je kazala svoje, a Siman otada zna da je ovaj gospodin Kosta aginski prijatelj.

Kad je Siman ono prvi put »izjeo vatru« od njega, to je bilo u jednom pustom predsoblju ove velike zgrade, onako uzgred.

Prostrana svetla soba, zastrta ćilimima, sa nameštajem kakav Siman nikad nije video, sa nekim napravama na zidu i na stolu kojima on ne može da pogodi ni svrhu ni poreklo.

Po svojoj nesrećnoj navici da meša važno sa nevažnim i da ne razlikuje bitno od sporednog, Siman je mislio samo o toj za njega neverovatnoj i nezemaljskoj čistoći i čudesnom uređenju.

»Raj na zemlji, gospodski život«, mislio je Siman.

Kmet se glasno vajkao i tvrdio da nema tog zakona po kome on, Siman, treba da se raskući i ode u prosjake, a njegov aga da prima svoju trećinu od svakog kmeta i pod svakim carem.

Povjerenik stavi jednu ruku na drugu, zagleda se još življe u krupnog uzbuđenog seljaka, koji nije ni primećivao da ga činovnik izaziva i bocka svojim primedbama, kao životinju na kojoj vršimo ogled. Ti znaš da ima carska naredba... Čast i čest caru i njegovoj naredbi prekida ga Siman svečano i neiskreno, i podiže malo šubaru koju je držao u ruci. A presuđeno ti je... Kako mi je presuđeno?

Što je Siman više padao u vatru, povjerenik je sve mirnije i veselije stavljao primedbe i izazivao Simana da govori.

Siman se najprije bunio, a zatim je molio da ga puste. Ne može, Simane, jer ti imaš, eto, običaj da istrčavaš pred visoke ličnosti, pa mogu se, ne daj bože, carski konji poplašiti od tako krupna čovjeka, a tek onda ne bi valjalo.