Jutro na mojim obrazima ponovno kuca na prozor i trazi da ustanem i krenem u novi dana.

Osjecam lagani povjetarac kako uvlaci se kroz pukotine starog prozora i on zove me da ustanem i krenem.

Pa kad je mene prozvao (kud će suza, neg na oko.. jel), nek se ustanem i pročitam svoju zadaću, tada, u toj sekundi, sinula mi je ideja

Ustanem se, kulerski, otvorim teku i počnem.

- Pitali ciganina šta radi po cijeli dan, tek će on: - Ja kad ustanem popnem se na verandu, jedem nešto, popijem kafu, popušim cigaru, popnem se na verandu, jedem nešto, popnem se na verandu, popijem kafu, popušim cigaru, popnem se na verandu, igram se s ' djecom, popnem se na verandu, jedem nešto, popnem se na verandu i legnem da spavam.

Ja fakat ne razumijem sebe... tri sam se noći grčio od kašlja i danju ko zombi obavljao svoje poslove, umjesto da ustanem, napravim dva koraka i zavrnem ventil od radijatora

Ustanem oko 6, napravim sve to po hladu.

Ako to ne upali, onda ustanem i odem do kuhinje, popijem čašu vodu i vratim se natrag u sobu.

Govore mi kad da ustanem, kad da odem spavati, kad da pišem zadaću i što da jedem.

Dosao je i drugi put, sto me primoralo da ustanem, odem s njim u kut i objasnim mu neke osnove kulture bez ikakvog nasilja, naravno.

Nedostajalo mi je volje i fizičke snage da ustanem iz kreveta i krećem se kroz mračnu kuću, stišćući se uz zidove i ograde stubišta.

Bio je prije toga kod mog ginića s nalazima jer ja nisam stigla i vodili su pametan i staložen razgovor kakav moj ginić već mjesecima sa mnom teško može voditi (tj. ja sjedim staloženo i djelujem razumno tj. uvjeravam samu sebe da djelujem tako, sve dok ne ustanem i krenem, a onda su mi ipak oči pune suza).

Kad ujutro ustanem kapci su mi jako natečeni (skoro do obrva - imam dosta " duboke " oči).

a kaj ja danas? a danas su mi ti dani u mjesecu, kemo-dani.ovak to izgleda. ja nju primim i dobro, taj dan sam umorna jer je jednostavno dosadno i naporno satima ležat i čekat da to iscuri u mene. onda idući dan sam malo ćuk ćuk, al to nitko ne zna. osjećam se ko da sam na nekom opijatu. sve mi je ravno s tim da se tri put u danu opako iznerviram zbog nečeg ili nekog.to naravno bude nešto totalno nebitno al meni tako dobro dođe malo prostačenja, pljuvanja i siktanja. e onda dva dana poslije, to je danas, najavljeni su mi bolovi po cijelom tijelu. al ja se cool ustanem i počnem hodat po stanu i mislim si.... a je, koji bolovi, ma nema šanse. pa me zabole prepone, recimo sad, al to me boli jer sam jučer dva put čučnula... piiii naravno da me ne boli od kemo. i tako to ide, svađam se znači ta tri-četiri dana s nekom gospođom koja ima glupo ime i sva mi je nekakva nesimpatična i nema šanse da ću otići s njom na kavu i skompat se. ja sam jednostavno pristojna i dozvoljavam da mi dođe u posjet i ne bojim je se al sam pet put jača od nje i zato, gospođo... mani me se i radi svoj poso.

Evo moje glazbene ispovjedi: Ja znam da je najljepša ozbiljna glazba, ali džaba, čim začujem jazz, ja oživim, počmem cupkat, čak se i ustanem i cupkam u ritmu.

Jednoga dana bane auditor u sobu ljutit i mrk, i viknu mi, da ustanem i da mu se približim. I vi ćete k svojoj satniji.

- i nikad ti neće biti - pomislim, ustanem, pozdravim ga i krenem pronaći prijateljicu.

poslijepodne je... ležim zazvoni telefon.. trznem se uzimam slušalicu u sebi pomislim koja je sad budala u ovu uru " molim " čujem tihi glas prepoznajem.. kamenčica je otkud ona tako tiha garant nešto muti " šta radiš " " evo pokušavam zaspat " " ajde dođi, stavila sam post " " naslov je Sjena i Kamen " " đavle jedan.. eto me " ustanem i krenem kod nje kava vonja već u ulazu zgrišila je i to gadno ulazim.. laptop na stoliću otvoren.. ona se smješka " sidi i čitaj " čitam.. smijem se i ja a šta mi drugo preostaje post je tu već na blogu e kamena.. kamena " opet si bila u krađi " " sidi tu i pij kavu ja moram obići blogove dok se moji ne vrate " i eto ja sidila pila kavu i napisala ovaj post takve smo vam nas dvi različito doživljavamo neke situacije ali nas prijateljstvo veže vi sad procjenite.. voli vas vaša sjena

4. kolovoz 2005, 1:31:30 nikad objavljeno tinuninu čitam greek tragedy (i zahvaljujem non ' s na linku). da ne dužim previše, koga zanima kliknut će i čitat, poanta je u stilu pisanja. otvoreno i iskreno. imamo i mi na bloghr nekoliko takvih. i svaki put si mislim, kad bi bar ja mogla tako. ali a) nisam u stanju tako se davat ljudima b) nemam kaj za dat. onda poželim iskreirat neki život. možda da sad ustanem i spremim se i odem van nekud ili da nazovem nekog na telefon, da pokrenem neki niz događaja, pa možda krenu karike i na kraju dana dobijem priču. ali, onda se sjetim da sam pasivna, pa odustanem. da ne zaboravimo u depresiji. i neću da čujem ni riječi... zajebavanje na vlastiti račun mi je jedini preostali obrambeni mehanizam.

Zna se dogoditi ljeti, sjedim s frendicom na naslonu klupice, vani 24 h i temperatura oko 25, majica mi se malo podigne obnaživši moja leđa i ubrzo se dogodi da ustanem i velim: " Sori, moram ić na wc ".

Ustanem i prebacim na drugu pjesmu.

Ustanem se po drugi puta i uočim jedva primjetnu kukicu koja se stopila s bojom okoline - naravno bijelu na visini od cca 2 metra.

Uglavnom spavam u REM i cesto se osjecam poprilicno odmorno i snazno kad se ustanem, ponekad i usprkos nasilnim snovima (pa mi je cudno sto naveo da duze spavanje i previse Rem-a iscrpljuje).

Konačno ustanem i sva ponosna prospem te svoje bisere.

.. lipo ustanem u 10, popijem kavu i uplatim tiket, dođem bacit oko šta ima po netu a ono opet ovaj jewbox i njegovi priljepci dinamoidi kenjaju li ga kenjaju..: s

Nemam inspiracije, volje a ni vremena, pa da ujutro opet ne ustanem prekasno.

Malo, malo pa netko od njih:« Šta sjediš, šta ovo »Meni su dvojica onda pomagala da ustanem.

I opet ja ustanem, propinjem se na prste, spremam knjižicu te sjedam po neznam koji put na tu jebenu stolicu.

Poslušam je, ustanem sa stolice i stojim, čekam da prođu dvije minute na što će baba; gospođo, možete ići.

... a najbitnije od svega, vozila sam se u tramvaju dosta dugo, dovoljno da malo bolje proučim tu svoju " situaciju " i skužim da sam početak kraja započela baš zato da se ustanem s poda kad me netko konstantno šuta.. jer možda sam plavuša, ali glupa nisam: -) i svi oni savjeti koje sam prijateljicama djelila morali su i na meni djelovati...