Evo stavio sam link za tekst intervjua mladog hrvatskog lingviste Mata Kapovića koji govori o štetnosti na insistiranju na standardu u smislu večnog ispravljanja i brižništva koje je uvek inspirisano politikom a ne naukom lingvističkom.

Istovremeno se smatra da je sreća večnog života i budućeg prebivanja s Bogom u Carstvu Nebeskom tako velika i predstavlja tako neprocenjivi i neuporedivi dar Božiji čoveku, da se može sticati takođe samo mnogim podvizima - savlađivanjem iskušenja i sablazni uz dugotrajno isprobavanje ljudske duše.

Ja koje " personifikuje " stvar, u skladu sa logikom barokne alegorije, otuda, samo treba da naglasi da je reč o lešu jednog Ja, koje je, zarad večnosti njegove smrti, lišeno života, lišeno samoproizvodnje, samoobnavljanja, večnog samo-porađanja.

Blagodatno stanje čoveka, u vreme njegovog prebivanja na zemlji, predstavlja njegov zalog večnog blaženstva u nebeskom Edemu; a pad u vlast greha i duševnog mrtvila je zalog pada u adsku provaliju radi večnog mučenja.

Ako Atanasijev lik odražava političko-istorijski, vremenski trošan svet taštine, onda Vitačin lik, kao protivteža, ostavlja otisak svevremenosti i lepote večnog.

Ne treba se varati: zapadni hrišćansko-humanistički maksimalizam i jeste najradikalniji protestantizam, jer je temelj hrišćanstva preneo sa večnog Bogočoveka na prolaznog čoveka, i to proglasio za najglavniji dogmat, a to znači: za najglavniju istinu, za najglavniju vrednost, za najglavnije merilo.

Tu staru pitagorovsku verziju večnog vraćanja, koju je naš filozof kasnije pokušao da osnaži pomoću računa verovatnoće i pozivanjem na mehanicističku prirodnu nauku, mladi Niče je odlučno odbacio upravo u spisu o istoriji.

Nasuprot pitagorovskoj verziji večnog vraćanja (koju je pri prvom pominjanju ismejao kao astrološko praznoverje, prema kojoj je kasnije pokazao više razumevanja, pa čak i blagonaklonosti, da bi se najzad užasnuo od njenih konsekvencija, otkrivši u njoj najekstremniji oblik nihilizma) mladi Niče je razvio tezu o večnom vraćanju kao obećanju i posvećenju najbližeg u najdaljem, kao potpunom prožimanju budućnosti i prošlosti u sadašnjosti.

Kako bilo nametnuto nam je verovanje o gralu ili kaležu ili peharu kao o nekoj svetoj stvari, koja postoji iz mnogo priča o korišćenju grala u svrhe večnog života ili besmrtnosti.

Sveti Oci uče: " Kada pred tobom bude nečista pomisao, prvo se razgnevi na nju, kao na nesreću koja može da te liši večnog života, a zatim se obrati Bogu sa molitvom.

Radi večnog prebivanja u Hristu Sveti Arhiđakon Stefan je morao i život svoj da položi.

U celosti posmatrano, Kantov sistem poriče objektivno značenje hrišćanstva - iskupljenja roda ljudskog radi njegovog spasenja i zadobijanja večnog blaženstva - kao transcedentno i ne-suštinsko za čovekov život na zemlji.

To nije stradanje radi stradanja, to nije smrt zbog smrti, već zbog života, i to života večnog.

S druge pak strane, mnogi će, kad saznadu za Evanđelje, besomučno ustati protiv njega, i time pokazati koliko su ljudi zaljubljeni u zlo, koliko su postali robovi greha i laži, koliko su postali oruđe satanskog zla protiv večnog Božjeg dobra.

mrvice sa gazdinog stola (z. m.) dovoljne da se 5 ooo ljudi veseli u kući " večnog šampiona " koji će dobiti CVEĆE od svojih 55 vjernih pristaša. izgleda da više vrijedi jedno sunce (ili 2) od osam titula...

U ruskom prevodu se ovo ne vidi, ali grčka reč koja se koristi na ovom mestu znači - " natprirodni (tj. nadsuštni) hleb ", to nije samo hleb sa naših polja, to je onaj Hleb Života, Hleb večnog života.

Izvađena je iz nečeg dubljeg od ljudi, večnog i neprolaznog, nedostupnog ljudskom razumu.

« Knjižica Miloša Crnjanskog Boka Kotorska, objavljena daleke 1928. godine, pisana kao bedeker za potrebe popularisanja začetaka turizma u nas i najverovatnije rađena« za pare », nosi vidljivi otisak autorske ruke velikog srpskog pisca.Štampana u ediciji« Jadranske straže », sa šezdeset fotografija Boke Kotorske s početka ovog veka, zaboravljena i s pravom zanemarena u velikom i raznovrsnom opusu Miloša Crnjanskog, ova knjižica danas predstavlja i relikt i raritet iz jednog već davno prošlog vremena jer su, u međuvremenu, zemljotresi i ratovi, a ponešto i spori hod civilizacije na ovom tlu, izmenili i lice i ovog, i sad se čini večnog morskog krajolika. »Ljiljana Đurđić

O, da mi je, da se još samo jednom zaljubim opet bih uzeo kostim večnog dečaka i opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Ova misao nije toliko ohrabrena osiguranom večnošću života, koliko je obeshrabrena prolaznošću svih njegovih likova, koliko je zgranuta i uplašena uvidom da " povest u tom obliku ne izražava toliko proces večnog života, koliko proces nezadržive propasti ". 50 Baroknu misao, otuda, određuje napor (uvek već besmislen?), da se zadrži nezadrživo, da se život u svom kretanju zaustavi.

Umesto večnog umiranja života, ona traži večni život smrti.

Po rečima sv. Grigorija Nisijskog, već je stvaranje sveta bio tajanstveni početak stvaranja Crkve; dejstvom i prisustvom u njemu večnog Slova (Smisla) Božijeg.

Sin Božji je došao da nas pozove u neprolazno Carstvo Božje i uvede nas u stvarnost večnog života, budući da je On, Gospod naš, uvek Put, Istina i Život (Jn 14, 5)...

Bestrašće je svetlost novog života, koja u čoveku rađa nova sveta osećanja, nove Božanstvene misli, novu svetlost večnog razuma.

Doduše, izraz " mrak bogoviđenja " je sasvim uslovan, jer je Bog Svetlost, u kojoj nema tame, i javlja se uvek kao svetlost, i Svojim javljanjem uvodi čoveka u svetlost večnog Božanskog bića.

Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta prikaži cijeli komentar

I da mi je, da se još jednom zaljubim, Opet bih uzeo kostim Večnog Dečaka..

Hristovo Vaskrsenje je upravo pobeda duha nad materijom, pobeda večnog nad prolaznim.

Tek muškarčevim potvrđivanjem njegove vlastite polnosti i poricanjem apsolutnoga, njegovim odvraćanjem od večnog života i priklanjanjem nižem, žena stiče egzistenciju...

Tačka spajanja omogućava opštenje neba i zemlje, silazak duha u materiju i obrnuto, pretpostavljajući time mogućnost večnog života.